Са украшеним словима Олгице Стефановић први пут сам се сусрела у књизи „О дукату с ликом старца“ Селимира Радуловића и тада се заинтересовала за ову изузетну уметницу и њено дело. Сада су предамном њене две књиге „Сликовни буквар православља“ и „Завештано ћутању“ чијим је насловима указано на тајанственост дела било да су то осликана слова азбуке или слике које су „све оно“ што је ауторка „завештала ћутању“,
„Оне су вапај и молитва,/ крик и прећутана реч“.
И заиста како и сама понирањем у дубину лепоте коју је осликала запажа, њене слике носе у себи „мук камених зидина“, „шуштање монашких одора“, „мирис тамјана“… „Сликовним букваром православља“ учи нас православљу и духовности тако што је сваком слову азбуке осликана душа и значење кроз враћање словесности лексикону који се налази у овој књизи, а који обогаћен цитатима из Библије, цитатима апостола и отачника, описом православних празника, житијима светаца, молитвама и причама – подсећа на прави вуковски народни речник православља.
Сликарка, а слободно можемо рећи и песникиња у сликарству, илустратор и калиграф, са сјајним осећајем за детаљ, за мотив и облике, шаре и зооморфне облике из Мирослављевог Јеванђеља, Олгица Стефановић појавила се у јеку кризе идентитета као гласник лепоте ћирилице и лепоте наше културне баштине. Она нас оставља запањеним, а потом приводи смирењу док кроз линије, облике, слике и боје, покушавамо да одгонетнемо мистични свет душе средњовековних сликара. Са друге стране код осликаних ћириличних слова не можемо, а да не проговоримо са свецима који се налазе на њима, да се помолимо за заштиту нас и наше ћирилице.
Слике Олгице Стефановић не траже од нас да их посматрамо материјалним већ духовним видом.
„Завештано ћутању“ је све оно што је речено у сликама и оно што је речено у песмама те нас ова једним делом својеврсна антологија православног (духовног) модерног и савременог песништва, позива на молитвени тренутак упијања благости и зачудних слика које долазе из потаје, из дубине времена, из прошлости која је наша културна баштина и наш културни идентитет, а самим тим и исцељење. У овој књизи налазе се текстови о стваралаштву Олгице Стефановић и они су одличан начин да нас кроз низ различитих погледа на њено дело, упознају са радом ове уметнице.
Све што знамо о Богу и Христу пренешено нам је Словом, Јеванђељима, Светим књигама… Ми смо као народ израсли из првих писмена која су урадили Солунска браћа Ћирило и Методије. Све што знамо о себи и што никада не смемо заборавити сачувано је у лепоти и значењима наше ћирилице. Она је почетак и крај свега, она је почетак лепих речи као што су Анђео, Бог, Богородица, Божић, Васкрс, Василије Острошки, Задужбина, Крст, Молитва, Немањићи, Живот… На уметнички начин, налазећи инспирацију у фрескосликарству и минијатурном сликарству, илуминацији, у песничкој речи и понајпре ћирилици као и у подвижништву обичног човека, Олгица Стефановић преноси поруку и јеванђеље векова: да са радошћу и захвалношћу свако слово и сваку изговорену реч благосиљама и молитвом узидижемо, јер нам је од Бога дата:
„За српски народ, ћирилица је сва проткана и изаткана од српске историје, од православља, од живота српских светитеља и мученика. То свето и мученичко у српској историји исписано је ћириличним писмом. Чувајући ћирилицу, чувамо светосавље и не заборављамо пламен са Врачара; не заборављамо кнеза Лазара и спаљене косовске светиње; Плаву гробницу и солунске ратнике. Ћирилична слова нас уче заветима предака.“
Док исписујем ове редове, мојом собом се шири миомирис природног тамјана Анђео чувар који употпуњује духовни тренутак благостања пред лепотом оваквих дела који јесте и навек ће бити мелем свим молитвеним душама.
