Док сам малопре сат времена шетала на пљуску,
уживала сам у одразу светлости у стакластим барама
и дијамантским кишним капима.
Ничег лепшег нема од сусрета светлости и воде,
мислила сам.
На моменте бих приметила да сви журе,
да аутомобли праве буку.
Помислила бих како нема веће тишине
од оне коју човек носи у себи,
где се и у зимској ноћи рађају мале светлости.
Донела сам толико одлука малочас.
Родило се хиљаду путовања у мени
и милион нових светова.
Пешачила сам дуго у недоглед.
Надисала сам се кише за читав један век.
И надисала сам се себе за будућих бескрај-живота.
Потписујем водом са неба да постојим.
Потписујем и то да сам постала пљусак
и да се разливам.
И опет да сам само једна кап која чисто сија у ноћи
док небо и светлост стоје иза ње и живе у њој.
Заувек.
