Човек је само кратак сан
некога ко сања цео свет,
његов је живот пепео и прах
а сваки дан нови лет:
у висине и нигдине сопствене душе
у мисао што тишти и таштина што је –
то човека неко и даље сања
а он не зна ни где је, ни ко је.
Раширених руку одозго га гледа
благосиља му бледо чело
док он устију иште од саћа и меда,
а збори ко ништи и невесело.
И тако живи човек кроз век,
животном стазом добра и злог,
а не зна и не види да
ка њему руке шири једино Бог!
