Из муштикле се испредају сиви праменови дима. Подсећају ме на конопљано повесмо, из кога се извлаче танке нити за струке пртеног платна. На колену смирај нашла ђедукина рука. Потамнела је од година, или од тежачког рада. Ћутимо…Видим да пребира нешто по сећању. Само на трен смркне му се лице, задрхти брада. Тада повуче дим из цигарете пуним плућима. Гори неку муку у души. Мени се срце умирило. Не смем ништа да запиткујем. Осећам из ове борбе, са крвавим сећањима, сазнаћу оно што се зове завештање, аманет, завет…Е, зато сам и дошла, мој ђедука. Није само због мајских трешања.

-Знаш ли ти, благо деди, шта је војничка част? Има да гинеш по десет пута, а да образ сачуваш. И јопет да гинеш, а да име не укаљаш. Так’и смо ми били. Ово садашње све некако свилено и пртено. Не знам како би Швабу за гушу шчепало. Е,ех…Какве смо ми војводе имали. Са Степом, ‘вако к’о с тобом се у очи гледао. Он баш волио нас Дринце. Крвави Цер. Ту ме ранише, шрапнел у главу. Пробудих се у ваљевској болници. На воловским колима довозе јунаке са Цера. Тискају се мајке, траже своје синове. На канатама само мало сламе која се црвени од крви из љутих рана.Нема ни завоја, ни санитетског материјала. Ракијом опијају мученике док им секу здробљене ноге и руке. Шта је човек без руке? Није ни за пушку, ни за мотику, ама ни за кашику није. Е, туне такве болничарке к’о ти тако. Ко сестре рођене да су нам. И она сликарка што но молује слике. Дошла из Париза да превија љуте ране своје браће.Кад нестаде завоја, та сликарка поцјепа своје кошуље и хаљине, зауставља липтање крви из јуначких рана. И све нас бодри и куражи нас и соколи. Како се зваше, помози ми касти.

-Надежда Петровић, тако се звала, мој ђедука. Знаш ли и да је умрла у ваљевкој болници, од тифуса…Али, остала је занавјек жива у своме роду. И ја бих била ратна болничарка. Побјегла бих од куће, верујеш ли ми, мој ђедука.
Нека ватра запламса у погледу старог ратника. Поносница.
-Не дао Бог, никад више. Но, не ваља ни код нас све. Не дао Бог ‘ јопет. Али… О злу ни у гори не говори.

На тренутак поглед одлута преко расцветалих воћњака и ливада. У оку се згуснала тегобност као магла у котлини после јулске кише. Бразде на лицу се згрчише, примакоше се једна другој у ишчекивању горке приповести. Само очи горе неком ватром, као пред борбу на живот и смрт. Брзо отворих нову страницу у памтилици душе. Дуван у муштикли поприми боју разгореле ватре. Из плућа истече густи дим.Као из каквог сулундрара извијаше се нови колутови сивог дима. Ћутим. Чекам да се утиша ватра у ратничкој души.

– Ехеј,крвава Албанија. Глад је гора од погибије. Погинеш к’о човек. Глад мучи, понижава. Кад нађеш зрно кукуруза на путу, к’о да си дукат наш’о. Из удубљења где је коњско копито стало, узмеш по коју кап воде… Идеш, не знаш докле ти је Бог одредио да стигнеш. Не знам ништа о моме Рајку. Раздвојили нас у повлачењу. Мени комадић убуђале проје грије срце. Чувао за брата.А, сто пута ми рука кренула за њедрима да га чимнем, бар мрву.Проклете Проклетије. За дукате Арнаути продају парче ‘љеба. Ко живи костури стигосмо до Драча.Ту се сретох са братом. Само га по очима познадох. И јопет мука, чекање да се великаши договоре шта ће са живим српским мученицима. У јадно доба смиловаше се да нас превезу. Веле да им је запрјетио руски цар, да ће се повући из рата на страни савезника, ако оставе српску војску да пропадне. И би, вјерујем тако учинио, миропомазаник Божји. Но дуго су чекали, да пошаљу лађе за живе костуре који још имају снаге само да се Богу помоле.

У јадно доба по нас дођоше талијански бродови. Мене и Рајка превезоше на Крф. Ја видим тули му се живот, догорјева ко славска свјећа. К’о велим издржаће, млад је. Ја га привио уз груди к’о мајка болесно дјете. Велим да га згријем са оно мало снаге што преоста у мојим жилама. Он ме гледа, гледа широм отворених очију. Видим, купи жељу.И до нас дође доктор који пребира шта да остане, а шта да се жртвује. Ја стиснуо мога Рајка. Не дам га. Нека умремо заједно, ето ту под том маслином на Крфу.Узеше га од мене. Још памтим његове очи којима се опрости од мене. На тренутак ми се учини да ми се осмехну.

Однеше га на климавим носилима на Видо. Еех, остао је доље у мору. Бог да му душу прости. Ако икад смогнеш снаге, пођи на Крф…Мене звали два пута, нисам иш’о. Ти пођи, благо деди.
-Поћи ћу, обећавам ти, мој ђедука. И на Крф, Драч, у Ваљевску ратну болницу, на Кајмакчалан…А, ти, хвала Богу претече и врати се као што си обећао…
-Претекох, некако. У почетку нам давали по мрву ‘ране, па поистилаву све више и више. Живи костури васкрснуше у војнике. Врати се и поредак и дисциплина.

Краља Александра глед’о ‘вако ко тебе. Шетам кроз маслињаке, замишљам моје шљивике, да дочекам да уберем плаве шљиве са мојих родних грана. Узаврела крв, иште повратак. И дочекасмо… Обуче нас Француска, све ново…и униформе и оружје. Дође и тај дан да се намире рачуни. Кад пређосмо на територију Старе Србије, падамо на кољена, љубимо земљу, па јуримо к’о змајеви напред. Да се гине на својој земљи… Поћерасмо Бугаре, наплатисмо им за све бедне издаје и ударце у леђа. Бјеже к’о миши. Не може француска коњица да стигне српску пјешадију. Ето, тако бјеше, дедине златне косе. Дођи да ти још причам за какве заслуге сам одликован Албанском споменицом првог реда…И пођи на Крф…

Испунила сам ђедукин аманат. Посетила сам Ваљевску ратну болницу. На том месту сада је веома леп хотел. Седела сам у углу и замишљала сликарку Надежду Петровић која кида комаде своје кошуље да превије ране ратника са Цера. Можда баш ране мога ђедуке. У Драчу нисам пронашла ни један траг, ни једно обележје, нити гробље српских ратника. Бог их је уписао у књизи вечности. На Крф сам одлазила више пута. У маузолеју се молила за покој душе ђедукиног брата Рајка. У рукама држим велики округли сребрењак од пет динара. По традиционалном обичају, ђедука је даривао једно изданче из његове лозе. Спустио га је у креветић моје тек рођене ћерке Љиљане. Када је дошао да је благослови, стајао је ослоњен на дечји креветић. Дуго је гледао у њене тамне окице. Једна суза се закотрљала из његових сјајних очију. Солунски ратник је био побеђен само љубављу својих потомака.

 

 

 

КРАЈ СЕРИЈАЛА

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име