Те давне године, осамдесет и неке, пролеће је, као никада раније, било дарежљиво; дојездило је у украшеним кочијама преко Гујиног Камена, расипајући златну прашину по тек пробуђеним воћњацима и забранима. Закикотале се јабуке бехаром, загрлиле се засмејане гране, шапућући по коју тајну. Пчеле су љубиле сочне латице, жудно испијајући миришљави нектар. Само да слана не спржи заметке богатог рода.Крошње мајских трешања се заогрнуле мирисним бехаром.Личиле су на чедне невесте које покривају лице белим прозирним велом. Жустрост и ужурбаност, дозивање чељади, вриска деце испунише сеоска дворишта. Одјек бронзи и меденица утапаше се у арије славуја и џивџана. Домаћини се прихватише посла;да поправе зарушене ограде, да очисте ливаде од корова, њиве од стрњике, окрече стабла шљива и јабука, орежу сасушене гране.Сетва беше најузвишенији,скоро епски посао у сваком домаћинству.

Кад су пуни амбари и салаши, кад замирише дом златним хлебовима, домаћини су спокојно испијали по коју чашицу ракије, благодарећи Богу на даровима. Хлеб…Хлеб је снага и гарант опстанка дома и укућана.

…На клупи испред качаре ђедука је изнео времешне године и дуго памћење.Одевен је у пртену белу кошуљу, плетени џемпер обојен у ораховом лишћу, ткане чакшире и исти такав копоран. Гологлав…Окреће према Сунцу бразду на десном образу, да огреје давне ожиљке и далека сећања. Чворноватим прстима захвата из дуванкесе прстохвате златног дувана, мирише га, зналачки процењујући квалитет. Из металне табакере, узима лист папира на коме савија танку цигарету. Чини то вештим покретом, док у мислима ниже слике давне прошлости, кратке младости и момковања, тегобних ратних година, кућења, борбе са животом и недаћама сваке врсте. Не пали одмах цигарету.

Важно је да је ту, савијена у жуљевитим прстима, да зажеже ватром далека сећања, да сагори мукотрпност тешких успомена.Делује стамено, као један од јунака из епских песама. Само поглед који подиже према моме лицу одаје благочестивост и благодарност једне обожене душе. Дуго премотава свој живот у сећању, као кад ткаља одмотава саткано платно, износећи га на перило да га убели и спреми за разне рукотворине. Речи држи свезане у мислима, на кратком упреденом ужету које се зове мудрост. У колотечени сећања ковитла се живот стврднут у грумен, у камен, у спомен…Ретко коме отвара фишеклију живота у којој је увек спремна џебана којом се брани светост и светлост, завештања зазидана у темељима старе оџаклије,ожиљци, земља натопљена крвљу и знојем, родна бразда у Лучевини, посивели споменици, крајпуташи.

А, ретко ко може и разумети казивања која се истачу из ожиљака као миро са мироточиве иконе.Тихост наговештава исповест душе, изношење на светлост пролећног дана сећања из малих и великих џепова, из поруба и штепова у којима се склупчало дуго памћење. Само крик гаврана ремети тишину. Ђедука га испраћа мрким погледом, као да њиме одгони птицу злослутницу од свог кућишта и омеђишта.Ћутим као пред олтаром старога храма. Истрајавам у смирености и стрпљењу. Стари људи су промишљени и мудри. Не говоре много, ни брзо, држе сваку реч под уздама разума. Отмени су као какви духовни великодостојници, а опет скромни и смерни као пастири у похабаним кабаницама.

Њихова реч зри као јабука, упија светлост и снагу животног искуства и мудрости. Понекад је као кап причесног вина. Не отварају капије свога ума олако, тек беседе и разбибриге ради. Загледани у далеке пределе свога тегобног живота, као какви старозаветни пророци,износе на олтар истине своја казивања као што се под сводовима храма узносе молитве Богу.

Седим на оронулој храстовој клупи са мојим ђедуком. Нека ми чудесна снага пуни дамаре. Необјашњива је та бодрост,као да времешни ратник истаче своја завештања у мој непокор, уверен да их заветује неком ко ће их сачувати и предати потомцима да битишу у неприкинутом ланцу заветног трајања. Испред мене глинена ћаса у којој се румене мајске трешње. Убране су руком мога ђедуке.Благост из усахлог погледа разли се мојим лицем. Прекидох дубоку тишину из које зажубори исповест за незаборав.

-Дошла сам ти, ђедука. Да ми приповедаш, а ја да печатам у души. Бог ми је послао тебе да ми причаш о времену које иште моја родољубива душа. Треба памтити, отимају нам ветрови неке нове идеологије тапије, затиру нам памћење, присвајају наше, наговарају нас да примимо туђе…

-Е, дедине златне косе. Треба пожурити. Вакат је да и ја пођем. Сви моји исписници ћуте тамо на гробљу. Мене Бог још за нешто држи на овом свету. Можда и због тебе. Заиграло ти срце да чујеш, памтиш и сачуваш нашу голготу, али и васкрс. Ако, ако…Треба сачувати. Кривотворе ови садашњи. Те није било како је било, већ како би они шћели да је било. Не може, бре! Не дам.

-Не дам ни ја, мој ђедука. Има још непокора у нашему племену. Ето, мене не зову у те њихове организације. Немам њихове чланске карте и књижице. Полуписмени, а подобни, су ми претпостављени. Хоће да сломе ову клицу непокора у жилама. Не могу је дохватити, ражестили се на моје жилаве корене, а ја пркосим…Кажу ми да сам неподобна. Нека сам…

-Бог је једини праведни судија. Они су Бога прогнали из душе, из дома, из цркве. Сами су себи пресудили. Ја нећу дочекати. Ти ‘оћеш. Па кад ми будеш палила свјећу за покој ове напаћене душе, причај ми како су попадали к’о зреле крушке. А, биће тако јер је таква Божја правда. Ко би то помислио сада. Држе се ко у најтврђој тврђави,опасани са седам бедема,силници, море… Узалуд је све, запамти шта ти велим, дедине златне косе. Отето је проклето. А, ко се на Бога каменом баци, од тог истог камена ће и погинути. Прије овог другог рата, сваке неђеље пуна црква народа. Играло коло у порти за велике празнике.

Сад само ја и још један мој исписник идемо да се Богу молимо.Истурило се све к’о оне дуге на каци за комину. Пође народ за безбожницима к’о овце за шаком соли. Не море ово на добро да изађе.

 

 

КРАЈ ПРВОГ ДЕЛА

1 KOMENTAR

  1. Ђедука ме је освоио, опис природе је чист божји благослов, прелепи описи радости осунчали лице и душу а жеља да се опстане је најјача. Не дајте је ником, време је родило силеџијске облаке, громови занемеше пред срушеним салвама гранатираних
    технологија великог калибра…

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име