Ако је неком предмету додељена улога да доноси радост, побуђује срећна осећања, узима муштулук, кити се, шепури се окићена везеним пешкирима, кошуљама, замирисана босиљком и рузмарином, онда је то чутура.
Чутура је у неком једноставном облику настала у древним насеобинама као употребни предмет. Кроз време, добијала је нове, лепше улоге, попримала другачији облик, заодевана и кићена. У дому се шепурила окачена на зид или на неком лепом комаду намештаја као украс, сувенир, све до тренутка док није позивана на сцену, да одигра своју радосну улогу, никада трагичну и драмску. А та улога је, увек, била главна, намењена тој радосници, муштулучарки, украшеној, накићеној.
Чутура се прави од једног комада дрвета, најчешће од зреле букве, јавора или храста. Најпре се одабира леп комад дрвета, без чворова, који може, без пуцања, да издржи обраду. Дрво се, најпре, грубо обрађује, а потом се стрпљиво приступа дубљењу, урезивању стопица, и ,,врата “ чутуре. Може се, без претеривања рећи, да су чутуре својеврсна дела примењене уметности. На телу чутуре се, најчешће, гравирају национални симболи, пејзажи, ликови светаца, разни натписи. На крају се боји и лакира. Постоје крајеви који су познати по ручној изради чутура. У бајнобаштанском крају познато је село Пилица, у ком се од давнина праве необично лепе чутуре.
Свако сеоско домаћинство имало је своју чутуру. ,,Цивилизација“ покушава да потисне у заборав многе народне обичаје. Урбанизација и њене ,,благодати“ стигла је до најудаљенијих засеока, али постоје жилави чувари предачког искуства, навика и обичаја који неће прекинути традицију, без обзира на помодарске навике савременог човека. На смотрама фолклора, саборовањима, свадбама, славама, у свој својој раскоши, заблиста чутура.
Када неки домаћин жени сина, или удаје ћерку, одевен у раскошну народну ношњу, полази из дома да позива сватове на свадбу. То је један од најрадоснијих тренутака у битисању једне породице. Домаћица кити чутуру раскошно извезеним пешкиром, украшеним на крајевима ручно хекланом чипком. Сва радосна поправља крагну на кошуљи свога човека, намешта му шајкачу. То је њено неспретно и стидљиво исказивање љубави према домаћину и чувару породичног огњишта. Домаћин, најпре, полази код кума који га дочекује с поштовањем. Примивши радосну вест, узима окићену чутуру, прозбори здравицу, отпије гутљај ракије и додаје чутуру домаћици која је дарује. Најчешћи дар је кошуља. И тако домаћин наставља пут од једног до другог дома, чутура се лагано испија, а лепе жеље множе.
На свадби чутура заблиста највећом радошћу. Посебна личност на свадбеним весељима је чауш, речити, весели шаљивџија, духовит и сналажљив, који,,води ред“. Чауш је на свадби,,шеф протокола“. То је човек из села обдарен речитошћу, беседништвом, хумором, спретан, сугестиван, коме ништа не може да промакне, да се не наруши углед куће и домаћина. Разликовао се од осталих гостију необичном капом на глави, од сјајног разнобојног папира, којом је скретао пажњу на своју улогу. Пре почетка сватовске гозбе, чауш је стајао у врх софре, узимао окићену чутуру и у име домаћина поздрављао госте. Потом се приступало приказивању дарова које су гости донели младенцима. Е, то је својеврсна представа, пуна хумора, смеха и импровизације.
Чауш је узвикивао име свата, затим је подизао високо поклон да га виде присутни гости и говорио:,, Ево овај кум је дошао на весеље, донео је два јоргана, печеног љељена /јагње/, коло хлеба /свечана погача/, балон ракије. Жив био, куме! Помог’о ти Бог! Амин! Амин!“ И тако се приказивало неколико вреднијих дарова, уз шаљиве досетке и смех. Можда је у том обичају било и народне мудрости и довитљивости. С обзиром, да су се дарови од блиске фамилије приказивали јавно, сви су се трудили да се не обрукају, да њихови дарови буду вредни и запажени, кад прође свадба, да комшије не кажу:
-Ма и није се баш претргао.
Посебно свечани и дирљиви тренуци биле су здравице. Са подигнутом, окићеном чутуром, домаћин је поздрављао своје госте, са жељом да и они дочекају да жене и удају, венчавају, унучиће да крштавају.
Здравица је својеврсна лирска песма, ода радости, узвишени вид беседништва. Изникла је из човекове свакодневнице, мање или више раскошна, накићена, врцава… Понекад је добијала шаљиву форму, да развесели, разгали срца. Здравичари су, често, у беседничком заносу, у тренутку смишљали и допуњавали своје здравице, понесени атмосфером, помало загрејани опојном капљицом из чутуре. Форма здравице се разликовала од краја до краја. Вук Стефановић Караџић је сабирао текстове здравица у Србији, Црној Гори , Херцеговини. Посебно је издвојио паштровске здравице, којих је било седам.
Једна од занимљивих здравица на свадбама је и ова:
-Дижем ову чашу за доведену снашу, за бекрије мераклије што не могу без ракије, за оне што славу славе и Богу се моле, за све што су рођени да воле. Здраво да сте!
Што је време више одмицало, загревале су се душе и образи од испијених чаша ракије или рујног вина. Здравице су постајале веселије, смишљале су се у тренутку. Гости су распојасаних кошуља и душа падали у неку врсту транса, певали, играли, подврискивали, шалили се. Посебне гошће на свадбама су биле јенђе, жене које су ,,из вика“ певале сватовске песме. Како је весеље одмицало, кретале су здравице, најпре од домаћина, кума, старог свата, па редом од присутних сватова.
-Здрав си домаћине, здрав нам био, коло водио, синове женио, кћери удавао, имање не продавао, да ти жито добро роди, живина да се плоди, да ти роди виноград и воће, остало како хоће, да ти роди пшеница белица, а у кућу све мушка дечица, у свако ћошћенце по једно детешце…
Окићен таквом здравицом, домаћин је откључавао душу и џеп и даривао је свираче, најчешће трубаче, на њихова ознојена чела лепио је крупне новчанице. Све је попримало размере отргутих, неукротивих емоција. Тог дана се шале и понеко штипкање нису рачунале у непристојност. Свадба је. Већ сутрадан све ће згаснути и живот ће потећи својим озбиљним, устаљеним током.
Посебне здравице су биле за Крсне славе. Такве здравице су светлуцаве искрице које светлуцају у успоменама на детињство. Моја мајка је сва озарена спремала славску буклију. Чуварка доброг имена и части наше породице, у белу порцеланску чинију, која је имала облик цвета, сипала је зашећерену ракију и у њу стављала три румене јабуке. Гипком кретњом, доносила је чинију у гостинску собу и предавала је домаћину, моме оцу. Са буклијом у рукама, отац се молио светитељу и заштитнику наше породице, Светом Пантелејмону, а потом је здравицом поздрављао госте, отпијао је гутљај ракије и потом додавао буклију првом госту са десне стране. Најчешће, био је то наш крсни кум. И тако је буклија ишла из руке у руку, сваки гост је прозборио по коју лепу реч. Док је ,,ишла“ буклија, гости су стајали, гологлави. Такав је био ред. Ја сам мала и неприметна стајала у неком углу, упијајући у малену душицу сваки тренутак. Из ризнице сећања уграђујем их у ове редове. Нека живе успомене. На славама је куму припадала част за прву здравицу:
– Здрав си кумашине, да ти тече мед и млеко, да сачуваш што си стеко. Бог ти дао што ти срцу мило, да ти светли свећа и кандило.
Чутура није само накићена радосница. Једна од њених улога је и врло озбиљна, епска. У ратним годинама била је неизбежни пратилац војничких страдања и надања. Војничка чутура је била метална, пљосната, намењена, углавном, за воду. Међутим, у таквим чутурама, могла се наћи по која капљица ракије. И у рову, и у војничком походу српски војник је чувао непрекинуту нит са домом, памтио своју Крсну славу, спомињао је и у тегобним тренуцима, делио молитву, дим дувана и капљицу ракије са својом браћом по оружју и вери. У бојним окршајима, испирао је ракијом љуте ране, гасио ватру од дима и барута у грлу, опијао се мученицом из чутуре пред ампутацију смрскане руке или ноге.
Знам да ће чутура надживети свако време, пркосно и поносно. Знам да ће из душа и будућих нараштаја тећи здравица и испијати се из чутуре капљица.
Најлепшу здравицу поделила бих са васцелим мојим народом, мојим бисерима расутим. Били би то стихови песме познатог песника, Златиборца, Љубивоја Ршумовића:”Здравица народу српском”
-И када певао, и када сневао, и када мукама одолевао, деца ти се рађала!
Да смо живи и здрави!
