Загледана у тамно зелену модрину укроћене реке, ослушкивала сам звуке из дубоких вирова, очекујући, само за мене, сачувано предање, потопљену легенду или завештање. На прамцу укотвљеног чамца, љуљушкала сам се на умиреној воденој површини, загледана у високе, камените хриди које су, се обрушавале на обалу као какви сури орлови устремљени на плен. На ободима језера, у својој усамљености, тиховале су дивље јабуке и дрењине заденуте између стена као какве укроћене виле, занемеле од тајновите приче потопљене у језеру. А, вода се разлила између обала као млеко у дугачкој карлици, коју је сачинила рука вештог пинтора-тамо негде иза каменитог брда. Мирну језерску воду је, на моменте, реметило праћакање риба које су ишчикавале знатижељнике и заљубљенике у неоскрнављене језерске дубине. Само понеки крик непознате птице, парао је тишину која се наткрилила над језерском водом као бело платно, управо скинуто са разбоја,изаткано спретним девојачким рукама.
Рана јесен се гордила раскошним пејзажом са друге стране језера. По који грм заоденут у пурпурни огртач, остављао је из даљине утисак каквог племића, спремног да махне послушном слуги да му донесе нову одежду, боје старог злата. Брезе су заводљиво играле заносни плес на ветру, не марећи за задивљене погледе очараних борова. Са околних брда чули су се тихани шумови ветра,симфонија коју само природа уме да компонује. Пред мојим очараним погледом настајао је акварел сликан капима језерске воде. На другој страни језера назирао се мозаик у који су уграђени патинирани каменчићи прохујалих векова, бурне прошлости и времена овдашњег које се без поговора уграђује у непролазно трајање. Поглед ми дуго остаје прикован за парче тиркизне воде, која ме на волшебан начин исцељује од неспокоја, ужурбане жустрости, страхова, дилема, запитаности.А, онда скрећем поглед на мост који повезује две обале које се стрмоглаво спуштају до тиркизно-зелене воде. Као да их нека невидљива рука пожурује да се загледају у тајновитост укроћене реке.
Можда не бих закорачила на полуиструлиле даске на мосту, на чијем почетку, додуше, стоји упозорење да није у функцији, да ме неки тихани гласови из дубина прошлости нису позвали да пређем на другу страну. А, шта ћу тамо открити… Е, то је прича која ме је чекала одавно. Зашто баш мене? Бог зна. Док вешто бирам здравију даску на коју ћу утиснути своја стопала, осврћем се час лево, час десно, да осмотрим предео који, заиста, вреди урамити у раму успомена.
Негде на половини моста, помислих да неће издржати даске, изгрижене оштрим зубом времена, али нека разгорела ватра у срцу, водила ме је напред. Ишла сам без страха, као да ме води моћна, невидљива рука коју ми је Бог послао. Што сам се више приближавала другој страни обале, све јасније сам у води сагледавала обрисе великог крста, постављеног на високој хриди, која је као какво острвце штрчала из воде.Крст на води-сведочник да је творевина Божија неуништива. Шта може сурова људска рука Божјој вољи? Баш ништа. Једино да своју душу потопи у неповратно царство таме, дубље и суровије од језерске дубине над којом стражари велики метални крст,сведочник неугаслог пламена вере.Откуд крст на стени окруженој водом? Стоји као стражарник и знамење, усправан, усамљен у подножју окомите литице, обрасле ретким растињем. Помислих, само спретно стадо коза може балансирати својим хитрим корацима на падини обраслој оскудним жбуњем. Није одувек човек био саплетен у свој комформистички стил живота, неспретан и сапет урбаним навикама.Сетих се узречице која се покадкад спомињала у планинским крајевима. За спретног и сналаживог човека говорило се да је виспрен као видра.Иза окомитог брда је постојбина,корениште, тапије, родослов, кућиште, извориште наде у опстанак.И једна приповест о црквици брвнари којој су сеобе судбина.Сеобе су одвајкада биле усуд српскога племена, које је пред налетом освајачких хорди прикупљало нејач, по коју реликвију, икону крсне славе, молитвеник и помјаник упокојених да се родослов не загуби у бестрагији која у ковитлацу невоља и тегоба кидише на слабачко стабло народнога бића. Али, како је једна црквица кренула у сеобу преко беспућа и врлетних гора да сачува крст, олтар, путире и реликвије.Да сачува светост и светлост у народној души, да ободри, осоколи, причести, венчава и крштава, на вечни починак испраћа…
Негде средином шеснаестог века, запиштала је народна душа под османским зулумом,у селу под планином, с друге стране каменитог брда. Довијао се народ под обешћу и зулумом ага и спахија, провлачио се кроз процепе тегобног живота, уздизао поглед и вапај према небу иштући кап Божје милости. Склањао се са путева којима језде бесни ати и још бешњи јахачи са чалмама на глави и јатаганима за пасом. Ако би каквим злим случајем по неко од поробљене раје срео на друму обесног османлију, склањао се са пута и покорно, обореног погледа, стајао док пројезди обесни силник на бесном ату. Понекад би непокор севнуо из погледа, наткриљеног густим обрвама, тек да олакша терет напаћеној души.Понеке аге су бацале под ноге и султанове фермане и ускраћивале су поробљеној раји и оно мало сигурности за голи опстанак.
Кад ,,догори до ноката“, остављала се убога изба, прикупљала се стока и чељад и под окриљем ноћи кретала се нејач у неприступачне пределе где не залазе обесни зулумћари. Све своје драгоцености народ је носио са собом:наду, непокор, жилавост, корене, предања, завештања,слободарски дух и изнад свега своју свету веру. У једној тегобној години, кад је препукло трпљење, договорише се домаћини да понесу и своју црквицу брвнару у нову постојбину,да је сачувају од бакље душманске руке. Сеобе су вечити усуд племена које хода кроз векове, претварајући своју душу у свети сасуд из ког се причешћује надом за опстанак, трајање, наду у избављење.И све тако док нас буде под капом небеском. А, биће нас- поручују нам преци из небеске отаџбине, са крајпуташа и медаља, из читуља и молитвеника.
Турски освајачи су дозвољавали поробљеној раји градњу светиња, али под условом да их саграде у једном дану. Бог је градио свој дом својему стаду, руководио неимарску руку. Тако су припремљене дрвене облице и шиндра за кров, вешто обрађене, склапане спретним неимарским рукама. На исти начин, журно и спретно су и разграђиване и са верним народом су кретале у сеобе.
Не зна се поуздано којег љета Господњег кап прели чашу трпљења, потлаченог народа с друге стране планине. Кад се разграђује светиња, последњи су вапаји Богу за опстанак на крвљу и знојем освештаној земљи. Са дрвене црквице у побожној молитвености, спусти се крст на испружене руке верног народа. Пред иконама падоше на колена у молитви, пре него изнесоше светиње из скромног храма. Даску по даску, брвно по брвно,прихваташе верни народ у молитвеној скрушености. Заоденути тамном ноћном кабаницом натоварише на мушка плећа своју црквицу и запутише се уском стазом кроз беспуће до неприступачне луке која с радошћу очекиваше храм крај реке. На мушким плећима, савијеним од тежине посивелих облица, кретала се поворка као некада њихов Господ Исус Христос под теретом крста. Селили су своју светињу, своју наду, свој пркос и непокор у неприступачне пределе у које не залазе обесне спахије на гиздавим атима.Са по мало оскудног покућаства, заогрнута ноћном тмином, саплитала су се изнемогла стопала стараца, мајки са децом у наручју, девојака које беже од помамне агине руке која кидише на њихову чедност и девственост.Нека необична снага сливала се у мишице које носе своју црквицу, као да је Свети Јован Крститељ односио тежину и тескобу са погурених леђа. Верни народ одабра подножје испод планине на коме се распрстрла питома равница покрај реке необичног имена. Наткриљена планином, без уређених путева, заогрнута растињем, црквица пронађе своје уточиште. Нови Божји дом не беше као у првобитној постојбини сагрђен само од брвана. Нови храм беше саграђен од чатме и брвана, освешта се и испуни светим сасудима и иконама пренетим из прапостојбине. Анђели запеваше херувимску песму у новој црквици. Народ који сачува своју веру, сачувао је своје вечно трајање. Знали су то горштаци очврсли у своме непокору.
На домак реке која ослушкиваше тихи одјек црквених звона, удоми се духовност и непокор племена које хода остављајући своје трајање у вечности. Као планински бистри извори, сливаше се из околних села народ на литургијска сабрања, чувајући најсветији залог свога опстанка- своју свету светосавску веру.Нова црквица се удомила на питомој заравни поред реке, огледајући се у прозрачном речном огледалу. Заогрнута планином, осећала се спокојно. До њених двери стизале су само душе жедне вечнога живота. Обесне аге и њихови сурови аскери нису залазили у беспућа где је сваки храст хајдук и сваки камен стражарник над непокором. Свети Јован Крститељ је изабрао место за свој дом, ту крај чисте воде у којој се крштаваше ново покољење народа којему је вера темељ, огњиште и олтар постојања.
НАСТАВИЋЕ СЕ…
