Загледана у хрид, на којој се уздиже крст, слушам причу о црквици на води која ме подсећа на Нојеву барку, на причу из древних библијских времена. Затреперише дамари мога родољубног бића. Схватих. Морам сачувати причу о црквици на води. Народно памћење понешто изгуби, понешто дода, али прича о храму на реци плови кроз усмено предање од предака до потомака. Допловила је, кроз надахнуто казивање и до моје душе.Шездесетих година двадесетог века, одлучише локални партијски моћници, да укроте реку, да је преграде браном од које ће настати вештачко језеро за потребе хидроцентрале. Беше то време када је комунистичка идеологија била изнад сваке религије, изнад сваке моћи.Што се одлучи на партијском састанку, спроводи се у дело без поговора. И нико не пита народ како трпи јаук у светоотачкој души. Одлука је донета. Црквица и околна равница биће потопљени, зарад напретка прилично економски неразвијеног краја. Оно мало народа, који не прими нову идеологију, сакупи последње пламсаје снаге, зажеже молитве Богу, као некад далеки преци што донесоше црквицу преко планине. Са зидова поскидаше иконе, кандила, свете сасуде из олтара, свештеничке одежде, кадионице, богослужбене књиге. Дом који беше познат по својој оданости цркви, прими свете реликвије са богобојажљивом заклетошћу да их сачува до васкрснућа новога храма.
Док слушам казивања о цркви на води, нека ми се тегобност склупчала у души као промрзла птица. Гледам у метални крст на хриди који као какав древни апостол подиже руке према небу у молитвеној скрушености. Дуго ћутим загледана у тиркизно- зелену воду која покрива потопљене векове у дубини језера.
-Причај ми брате Зоране, о црквици. Јесу ли је разградили као њену преткињу, изместили од потопа. Зашто је остао овај крст сведочник на стени у води?-проговорих после дужег ћутања.Из дубоке језерске воде као да се зачу појање псалама, онако тихано да не чује ко не треба да чује. Као да се света литургија узноси из потопљеног храма до моје душе. У једном тренутку помислих да анђели над овом освештаном водом певају:,,Господе, помилуј.“
-Слушао сам казивања наших предака. Има у народу још сведочника тог времена када црквицу понесе вода у своја раширена њедра. Како сам слушао, тако и твојој души зборим. Када је пуштана вода преко бране, напунило се језеро. А, црквица је остала да плива на води. Крстио се народ кријући се од безбожничких погледа, гледао у свој сироти храм како пркосно стоји на води.Одвојен од темеља, стоји на језеру као на царском престолу.Пркоси… Сведочи да је Богу све могуће. Стари људи су говорили да је храм као каква баркица запловио до бране да се загледа у очи које руше Божји дом. Да постиди силнике.Па се истим током вратио на своје старо место да сачека своје последње тренутке пре него ће га невидљива рука повући у неповрат.Недалеко од старих темеља, које је расточила набујала вода , заустави се пловећа црква, приви се уз обалу да јој верни народ може још једном целивати двери. Неколико снажних руку, дохвати крст са цркве која тоне.Горштаци су свикнити на сваку муку, тврди као кремен камен, свему што дође, томе су и наредни, и рађање и смрт прихватају као Божју вољу.Руке су им као храстова кора, разгрћу посне комаде земље која их храни, коју бране урођеном заклетошћу.А, душа им је мелемна, као лековито биље што мирише расуто по планини.Око чисто, светло, бистро.Мудри. Не говоре много. Промишљено бирају речи. Обећање им је као заклетва. Држе до части породичног имена. Поглед обарају само у цркви, пред Богом. Душа им је уграђена у темељу вере. На том камену узрастају, трају, разгоревају праотачко огњиште да се не угаси. Па, како ћеш таквом Божјем чељадету ишчупати веру из душе?Није то зарђали ексер на доксату, није врљика коју ће сломити мало јачи вјетар, није слана која ће спржити зелене пашњаке. Горштак је добар к’о хлеб док му не бациш камен на олтар и на кућни праг. А, онда…И тако, тог злехудог дана, загледани у храм који лагано тоне, поскидаше са главе шајкаче,као пред олтаром, прекрстише се у тихој молитвености. Над тим крстом се заветоваше да ће подићи нови храм. Ето, на том месту где је она висока стена, на којој доминира крст, била је скромна црква, једноставна, а снажна, одржала је веру у народној, напаћеној души.Долазио народ, по навици,својој црквици. Стајао над водом као над светим Јорданом. Црква беше посвећена Светом Јовану Крститељу. Мора да је то неко знамење-размишам ослушкујући поруке из језерских дубина.
…Са обе стране језера су високе хриди, прошаране по којим пркосним стаблом које симболизује снагу народног трајања. До Увачког језера се може доћи просеченим макадамским путем на ком су видљиве посетокине од бујичних киша. Планина није размажена госпођа одевена у раскошне свилене хаљине. Планина је горштакиња која рађа на њиви, на пласту сена, у осами, стиснутих зуба. Планина је мајка која носи у бошчи новорођенче на грудима, а на леђима буцу са водом или нарамак грања. Планина је невеста која испраћа свога човека у рат као на косидбу. Осетих се поносном што ме је у свом наручју одњихала планина. Пожелех да се вратим до села вилинског имена, тежим путем. Између камења назире се стазица којом одавно не проходе горштачка стопала. Провлачим се испод грана ниских жбунова који ми се уплићу у косу, ишчикавају ми снагу.Стопала бриде од пешачења. Између стена пропланчић, оаизица која ме угошћује са добродошлицом. Седим на сасушеној трави, загледана у језеро које се са такве дистанце уоквирује у свом пуном обличју. Поглед ми је прикован за стену на којој светли крст обасјан зрацима сунца. Помислих-то светли храм из водених дубина. Обасјава народну душу. Само треба разумети поруке, тумачити знамења. Или тако види моја душа у којој се склупчао мој родуљубни понос, праотачко упориште и уточиште.Овај предео је сличан моме завичају. Можда због тога тако снажно осећам импулсе из природе који у складном ритму пулсирају са мојим крвотоком. А, можда и зато што ми је Бог подарио брата стасалог на овом комаду благословене земље. Проходећи стазицом зараслом у шибље, клеку, трње, освртах се да напојим душу још по којом капи молитава са језера. Узак пут се утопи у широку стазу. Иза мојих корака остаде језеро на коме светли крст, високо подигнут према небу, невидљивом руком Светог Јована Крститеља.Са обе стране пута тајновите четинарске шуме,на које се наслањају пашњаци прекривени златним ћилимима, окићеним по којим плавим звончићима. Испод пута се чује жубор воде. Покушах да стигнем до извора, али ми се оштре гране купине уплетоше у кораке. Планина има своја правила.Своје благо открива само онима који је искрено поштују. Зато и опстаје у својој чудесној узвишености пркосна кроз времена давна и ово време садашње у којем је све мање изворне чистоте.
-Брате Зоране, причај ми о васкрслом храму у Виловима. Црква селица је коначно нашла спокојно прибежиште на чворишту путева, на најлепшем комаду благословене земље.
-Посетићемо храм. Неке одговоре, сигуран сам, добићеш у порти, испред иконостаса, пред иконама…
На средишњем делу села, мистичног имена, скућила се бела црква. Као да је свакога дана умивају невидљиви анђели водом из језера у котлини. У својим сасудима доносе бистру воду ноћу, док Вилови спавају на пропланцима, ближи небу и звездама, ближи дворима Ггосподњим. Па, свакога јутра бљесне белина храма чију порту красе танковите брезе које се облаче у раскошне хаљине-од зеленог баршуна, или златом извезених дугих скута. Затрепере пред задивљеним погледом путника добронамерника. Вилови су запосели најлепше пропланке, густе четинарске шуме које скривају бројне легенде и тајне, брезје на ободима пашњака. Цркву је немогуће заобићи погледом. Ма где нас одведу кораци, белина храма напаја вид и душу.Двадестак година је народ чувао реликвије из потопљеог храма, прикупљајући средства за градњу храма. Осамдесетих година двадесетог века, одјекнула су звона са високог звоника. Свети Јован Крститељ се удомио у свом дому у Виловима.
Кључ у брави се огласи шкрипавим звуком. Мирис тамјана, босиљка, борове смоле испуни простор. Као да зачух појање анђела из потопљене цркве. Благодатна радост испуни душу. Ни шапатом не реметим благословени мир. Пажњу ми привлаче две старе иконе са леве стране иконостаса. У старим искрзалим рамовима, засветлеше ликови светитеља. На тим светим иконома су отисци неке благословене душе која је кроз беспуће донела светиње из цркве брвнаре, бежећи од турске похаре. На тим иконама су сузе из потопљене цркве на језеру. Кроз патину и вековну копрену засија пламен неугасле вере. Поглед ми застаде на старој икони Светога Јована Крститеља. Душа се испуни благодатним миром. Да ли то беше благослов да источим ова слова из извора душе у славу наше свете вере. Бог зна…
-Брате Зорне, писаћу повест о црквици…Онако, како ми казује срце. Заповедају ми гласови из темеља и онај светли крст на води. Опомињу ме неимари и верни народ што пренесе црквицу из постојбине у луку крај реке. Заповедају ми освештани темељи потопљеног храма из језера. Нека моја писана реч буде моја лепта у славу Бога и нашега рода.
-Амин! Ако буде воља Божија, биће тако-смирено одговори мој духовни брат.
Свети Јоване Крститељу, не заборави свој народ пред престолом Творца. Слава Богу за све!
КРАЈ
