Рођена сам у крају раскошних, цветних ливада, златних поља пшенице, јечма, ражи, витких стабљика кукуруза. Рођена сам у подножју Златибора где бистри потоци пресецају раскошне пашњаке, где у кањону жубораво протиче Приштавица на којој сневају воденице, чудновате тајновитости, горде, незамењљиве у битисању горштачког народа мога краја.
Зов завичаја је зов Божијег промисла. Када одјекне у души завичајна чежња, остављам све: започети посао, молитву, на пола прочитану књигу, напола скуван ручак….Љубав не сме да чека. Она је изнад свега практичног и прозаичног. Ево ме у завичају, ходам побожно кроз шуму високих трава, опијена мирисима хајдучице, кантариона, боквице, раставића, дивље нане, кичице…Овде је некада сејана пшеница белица из жуљевите руке мога оца. Затварам очи, у полувидокругу се злате жита, савијају своје класове као верници у молитви, ишчекујући жетву.
Жетва је круна тежачког труда, ужурбана радост, да се предухитри лоше време, да се сабере класје у снопове, сложи у стогове, да се просуши пре вршидбе. Жетва је зрење тежачког труда, молитвеног надања да суша и непогода не уништи усеве, не скрши муку заливену капљама зноја. У патријахалној, традиционалној, средини био је развијен дух солидарности, заједништва, несебичног, радосног даривања снаге, времена, спретности, љубави, посвећене ближњем свом – кроз мобу. Моја мала стопала су трчкарала око жетелаца, слушајући рески звук српова што рукохвате златних класова остављају иза себе. Спретним ручицама преносила сам их на гомилу од које су настајали снопови спремни за вршидбу, за жито, за хлеб наш насушни.
У највећој молитви у православној вери обраћамо се Богу: „Хлеб наш насушни, дај нам данас..“Хлеб је симбол живота, залог опстанка, животворна снага. У путиру из кога се причешћујемо је поред причесног вина и хлеб као залог вечнога живота. Зато је хлеб много више од хране на нашим трпезама. Знали су то наши честити преци. Зато су се према хлебу односили са богобојажљивим поштовањем. Мрвице хлеба са трпезе су прикупљане, њима су се храниле птице, које нити ору, нити копају, а опет опстају јер су и оне створења Божија.
Дуг је пут од сетве до жетве, од вршидбе до воденице, до брашна од ког ће настати хлебови као крупни златници, као мала Сунца. И заиста, у сваком хлебу је саздана Сунчева енергија, светлост и мистичност.
Хлеб није само насушни прехрамбени производ. Хлеб је и заклетва. Када неко каже: „Хлеба ми“, не треба га два пута питати да ли ће испунити обећање. Култ хлеба је култ живота. Хлеб нас прати од првог плача, до одласка у вечност. Многи обичаји су ритуално везани за хлеб. Када се роди дете, у првој посети ( Бабинама ) новорођенчету поред осталих дарова доноси се и хлеб, свечана погача премазана медом, закићена босиљком. У испраћају на вечни починак, покојник се испраћа са хлебом. Посебни хлебови су раскошно украшени крсни колачи, који се спремају за Крсне славе. То су права уметничка дела, понос сваке домаћице. Припреми славских хлебова приступа се молитвено, са побожношћу. Најчешће се на средини хлеба од посебно умешеног пресног теста формира крст око кога се додају фигуре: класја, цветова, грозодова, птица, плетеница. Свака од тих шара има своју симболику: за здравље, за напредак, за слогу, благостање породице. За Васкрс се меси посебан хлеб у чијем средишту је обојено јаје, за Божић чесница, хлеб у који се ставља новчић (у имућнијим породицама дукат), комадић од бадњака, зрно пасуља. Ко од укућана у свом комаду хлеба нађе новац, биће успешан у послу, ко нађе комадић бадњака биће здрав, а зрно пасуља симболизује ратара, хранитеља породице.
Слике из мога детињства, су идиличне, пасторалне, светле, епске. Сећам се моје мајчице која је у дрвеној посуди месила тесто за неколико хлебова. Ако је косидба, вршидба, жетва, круњење кукуруза, требало је умесити више хлебова, да се нахране вредни прегаоци. Топле хлебове мајка није секла ножем, не знам зашто, ломила их је руком и додавала сваком понаособ. У том чину било је неке божанске споне између руку које пружају и примају, а на лицу чудесне топлине и благодарности. Чинила је то са лакоћом, спретно, са благим осмехом на лицу.
У кући је увек било више хлеба: за путника намерника, за кириџије које су се на коњима спуштале са Златибора, да продају луч и катран у селима у подножју планине. Долазак ненаданих посетилаца у дом, сматрао се милошћу Божјом, могућношћу да се учини добро дело кроз гостопримство. Моја мајка би одсецала повећи комад хлеба у који је стављала сир, кајмак, сланину, да се путник намерник успут окрепи, и дуго је на њеном лицу сијала радост због благодарности за учињено гостопримство. Та сећања котрљају бисере из мојих очију.
Када би отац доносио брашно из воденице, сачекивали бисмо га испред куће, никада у кући седећи. То моја мајка није дозвољавала. Тихо би прошапутала брату и мени:,,Пољубите оцу руку“. На тај начин смо исказивали поштовање према нашем родитељу и хранитељу. И деца и родитељи су у таквим тренуцима осећали посебну блискост, као да анђео Господњи обасјава љубављу наше душе. Да ми је још једном да пољубим жуљевите, топле, заштитничке руке мојих родитеља, те руке које су нас храниле, миловале, штитиле, грлиле. Били су то дивни дани мога детињства.
Хлеб је неизбежно пратио ратнике у бој. Када труба огласи зборно место, остављала би се њива, сетва, жетва, вршидба, печење ракије, занатски радови. Остављала би се деца у колевци, тек проходала и она мало већа, што су стасала до очевог паса, пружајући ручице за загрљај, за благослов, за можда последњи очев целив у румене обрашчиће. Поглед утопљен у погледу жене, којој се оставља кућа, деца, стари родитељи био је завештање, а хлеб у војничкој торбици сажета љубав чуварке дома и нејачи, кућнога прага и огњишта, да се нађе до првог следовања војничког таина.
Путујући по свету, упознајући културу, обичаје, природне лепоте, менталитет, кухињу других народа, имала сам прилике да осетим укусе хлебова који су својствени култури исхране одређеног народа. У Русији сам пробала хлеб са бундевом (у манастиру Свир на крајњем северу Русије), другачији од хлеба који се служи у ресторанима, у Грузији танке, дугуљасте хлебове, меке и укусне, у Турској хлеб у облику ђеврека, хрскав са укусом сусама, у Француској дуге хлебове у облику кифле, у Немачкој хлеб од кромпира, у Албанији хлеб од хељде, у Италији изобиље хлебова различитих облика, у Грчкој мале хлебчиће у облику погачица, у Калифорнији тортиљу. У Румунији сам видела вернике који остављају хлебове у цркви за сиромашне. Чинили су то тихо, скоро неприметно, спуштајући хлеб на одређено место, следећи Јеванђељску заповест:,,Што да десница, да не зна левица.“
Отварам врата родитељског дома у коме ме дочекује икона моје породичне Крсне славе, Светог Пантелејмона. Све је ту као некада, све што мирише на срећне, безбрижне дане утиснуте у незаборав. Само нема жуљевитих руку мога оца да се утопим у њима знајући да ме не може дотаћи сурова рука живота, нема топлих руку моје мајчице да ми сплету косу. Они су на брдашцу, у насељу камених споменика, са мојим прецима. И знам да су радосни што их призивам у молитви, чувам у сећању, следећи њихово завештање.
Љубим вам руке, вољени моји, те руке што су ме отхраниле и испратиле у живот. И молим се: „Хлеб наш насушни дај нам данас и опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим и не уведи нас у искушење но, избави нас од злога“.