Требиње у сваком сусрету доживљавам другачије. Град саздан од тврдих здања и завештања, не открива све своје благо у првом сусрету. Зато је сваки мој долазак радосно ишчекивање. Знатижељно осматрам иза кога угла ме чека осмехнуто изненађење. Овог лета то су ,,Дани Крајине“. На простору између пијаце и ,,Платана“ распрострле су се тезге са аутентичном крајишком радиношћу, ручним радовима, винима, храном, сувенирима… Момци и девојке у народним ношњама љубазно нуде крајишке специјалитете. Мушка певачка група испевава бол и славу Крајине. У души ми се склупчала нека безгласна птица. Не могу је наговорити да запева. Ако трепнем, заплакаћу, ако приђем да поздравим Крајишнике, не знам одакле да уберем лековиту реч за љуту рану. Измештени из постојбине, носе у бошчама својих душа трајање, сећање и наду. Дом је тамо негде, испод Динаре, у Книну, Бенковцу, Лици, Кордуну…Можда из темеља спаљене куће ничу зова и дивља ружа, самоникле кадифице, пркос, босиљак, што расипа семенке из презрелих цветова, за нова цветања. Можда дивље пчеле праве саће у напуштеном дому. Можда се препелице удомљују на пепелишту, или темељима бившег прочеља, пркосећи затирању. О, песниче, знаш ли колико ме боле све ране народа мојега и како моја душа болно с њим пати и грца? Из рањених мисли трже ме глас младе жене што ми нуди плетене рукавице, од предене вуне. Такве је плела моја мајка. Купих рукодељ.Понећу га у мој завичај, да симболично повежем Крајину и Златибор, да сјединим душе, као прсте у рукавици што се греју приљубљени један уз други.

На требињској пијаци су замирисале шарене тезге. Идилична композиција за сликарска надахнућа. Уморни погледи ишчекују купце. Некаква се мукотрпност угнездила на лицима. Воће, поврће, дуван резани и у листовима, домаће вино… Уморне очи продаваца загледане су у ,,Платане“. Из тог правца долазе купци и ми дангубни трагачи за лепотом. Нема уобичајене живости и жамора, као на пијаци у моме граду. Као да су сву снагу упили плодови тамнопутих руку, који ишчекују зембиље требињских домаћица.Испред тезге са раштаном, застајем неодлучна. Тражим разлог да заподенем причу, можда упознам још по неку необичну душу.

-Добар дан… Је ли ово блитва? Мало су јој тврди листови. А, ја треба да правим питу зељаницу.
Невешто покушавам да створим непосредну комуникацију.
– Блитву имаш на оној трећој тезги. Ово је раштан. А, одакле си кад не знаш шта је раштан?
Успела сам. Измамих благи осмех на уморном лицу. Док јаком шаком намешта производе из своје баште, горштакиња из околине Требиња, подиже поглед према моме лицу. Осетих неку чудну сродност. Можда смо жилице истог стабла. Бог зна.
-Ово ти је најздравије поврће. Да те научим како да га спремаш. Може и са сувим месом, а и без меса… Треба ти кромпир, бољи је бијели, маслиново уље, мало бјела лука…Не рече ми, одакле си?
Причам…причам о Ужицу, и да нас зову Ере, и да смо можда неки далеки род, и да волим Херцеговину…
Уморне очи се испунише радошћу.
-Мој син се отрг’о од нашег камена. Изучио за учитеља у Ужицу. Тамо саградио гнијездо, оженио се…Е, а кад би ти…
-Реците, реците, молим Вас- ускочих жустро.
– Кад би понијела нешто за моје унучиће, за снају Ужичанку, за мог сокола можеш, а и не мораш. Разумије он мајку, али тићима…

Гледа ме молећиво, са неком достојанственом одмереношћу. Прилазим незнаној сестри и грлим је, спуштам главу на њено раме које мирише на шефтелије. Ма, понећу све са тезге и тезгу ћу понети, само да та светлост остане на њеном набораном челу…
На суседној тезги мирише резани дуван и везице сложених листова боје ћилибара. Купих неколико листова. Понећу их за ћилиме што чувају неко раскошније време у моме завичају. На дуван неће мољци. А, ни моје успомене о Требињу нећу дати мољцима заборава. Из Требиња увек доносим црно вино. Нема га таквог ни у Италији, ни у Француској. Испред ,,Платана“ пијем сок од свеже цеђеног воћа. Кажу, ко није попио кафу испод платана, као да није био у Требињу.

Шетајући Старим требињским градом, спазих назив ,,Музеј Херцеговине“. На улазу модерног здања, дочекује ме млади кустос, љубазан, сва му душа у гласу и у погледу. Питам за етно поставку, занемарујући експонате из римског периода. На моју радост цео један спрат посвећен је етно-предметима из живота сеоских породица и елегантном намаштају и посуђу из имућних градских кућа. Неким предметима не знам намену. Пажњу ми привлачи реплика сеоске куће, покривене сламом, у средишњем делу је огњиште, изнад кога су вериге са посивелим бакрачем. Скоро да осетих мирисе сувог меса и поврћа, док забрађена домаћица послује око огњишта. Прилепио ми се поглед за тај скромни амбијент. Замишљам време кад се живот породице одвијао уз огњиште, стаситог горштака са дугим засуканим брковима, док на сваком колену држи по једног унука и беседи им како се слобода и образ чувају и бране. А онда се казивања претачу у епску песму о ускоцима, бојевима и Јанковић Стојану. Замишљам херцеговачку мајку, коју опева Алекса Шантић:,,…Гдје но дјецу уче, просте, добре мајке, кам рођени како брани се и љуби.“Свете су то мајке. Отимале су грумене земље, између два камена, да посаде по чен лука, или мало кромпира. На својим плећима доносиле су нарамке грања за ватру на огњишту, да приставе котлове у којима се кува вареника, у жару запреће црепуља са хлебом, док окупљена дечица с нестрпљењем лупкају дрвеним кашикама о синију. То су оне мајке што су, уз светлост петролејке, плеле чарапе, или преле вуну са преслице, заденуте за појасом, док су ногом њихале колевку. То су оне мајке што су пратиле мужеве и синове у бојеве, додајући џебану и превијајући им љуте ране, пртећи их рањене на своја крхка рамена, док крв из рана боји љути херцеговачки крш. Нека ми ватра запламса у грудима. Одавде је корен пренет у мој завичај. Жилави непокор накалемио се у мојој златиборској питомини. Сада добих одговор зашто стално цитирам Шантића:,,И свуда где је српска душа која, тамо је мени отаџбина моја, мој дом и моје рођено огњиште.“
Херцеговина је освештана светошћу и мучеништвом. Родила је највећег подвижника и светитеља рода нашега, Светог Василија Острошког Чудотворца. Из Поповог поља, понео је пламен вере вечне, вере славне, у острошке стене, у Стару Херцеговину. Пристижу му верни са свих страна, иштући мрву наде. И одлазе укрепљени. У Херцеговину треба поћи по искру у камену и по далека предачка завештања из древне постојбине.

 

 

КРАЈ

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име