Када се смирају и дубоком сну обрадују људи и птице, бубе и мрави, када своје инструменте одложе цврчци, када своја крила склопе лептири, и пчеле радилице последњу кап нектара спусте у кошницу, утихне природа. Месец својом златном прашином обаспе пропланке, позлати шуме, заодене у светлуцаве хаљине брезе. Утихне и пој птица, детлићи одложе своје чекиће, само се пробуде сове, сањиве ноћне фрајле обучене у сиве капуте. Повремено се огласи лавеж паса, да на тренутак опомене лисице које се прикрадају да отму плен из сеоског домаћинства.
Природа ноћу утоне у смирај, утихну живост и звуци. Будна је само брижност мајке. И њене би руке, и њене би очи да се склопе у тиховању, али не уме нико, као мајка да пева успаванку. Мајке опрезно стражаре над сном свога детешцета, посматрајући уснуло лице које се, понекад, озари смешком. Легенда каже да тада анђели у сну посећују децу. И када мајчине руке малаксају од умора, и када сан помилује њихово лице, зачује се гугутање из колевке. А мајке су чувари мирног сна својих малих изданчића. Док уморном руком њише колевку, мајка из грла тихо, тихано, поје успаванку:,,Љуљу, љуљу љушке, љуљу љуљу љушке, бере деда крушке, да их деци даде, да се деца сладе, свакоме ће дати једну или две, моме чеду све…Љуљу љуљу љушке…“
Када мало одрасту и умудре се, деци су дариване сликовнице са бајкама. Њихова знатижеља је улазила у чудесни свет слика, необичних предела, митолошких бића. Био је то њихов први сусрет са књигом, откривање тајновитих простора, необичих бића, мистичних двораца, колиба, пећина, патуљака, вилењака, вештица и добрих вила, принчева, дрвосеча…Пред спавање мајке су деци читале бајке. Били су ти и васпитни тренуци, упознавање са добром и злом, шта се сме, а шта не сме чинити…А, деца? Слушајући умилни мајчин глас, склапала су поспане окице тонући у царство снова, у своју спокојну бајку. Тада би мајке тихо одлагале сликовнице, љубиле миришљаву косицу свога детешцета и на прстима се искрадале, да не наруше царство снова уснулог анђела.
Успаванка је најнежнија лирска песма, која се често смишља и компонује у тренутку, извире директно из срца и претаче се у мајушни изданак мајчине сопствености. Нема чудеснијег прожимања љубави и енергија од љубави мајке према свом чеду откинутом са родне гране свога стабла. А, мајка к’о мајка. Од немогућег чини могуће, од могућег чудесно, узвишено. Често сам се питала откуд нама мајкама сва та снага, надљудска пожртвованост, одрицања. Дарована је од Бога, од Пресвете Богородице. Ко ће боље и лепше даривати мајку од њеног сина којег је родила на светлост свету.
Док једном руком њише колевку, мајка другом руком ушушкава постељу другог чеда, дели своју љубав ,,на равне части,“ милује косицу заспалог анђела осмехнутог у свом безбрижном сневању. Кад отежају капци и малаксају руке, када душа заиште трен смираја, огласи се гугутање из колевке. Никад довољно мајчине љубави. Уствари, мајке су од љубави и саздане. Зато је тако изобилно дарују. Најумилније су успаванке на мајчиним грудима, најнежније, најтоплије. Док жудно испијају снагу из мајчиног бића , топла усташца се изнова везују, непресеченом врпцом, са својом родитељком. Та спона се не прекида до краја живота.
Како су успављивале своју децу наше прамајке и мајке? Узвишено, епски, смислено…Савремене мајке својим бебама пуштају снимљене успаванке, неке туђе гласове и боје звука. Наше преткиње су пртиле дечје колевке на леђа, носиле их на њиву, ливаду, у воћњаке, смештале их испод крошњи расцветалих јабука, шљива, џенарика. Од доласка на свет спајале су своје потомство са грудом земље, мирисима и звуцима из природе, везивале их нитима завичајних и предачких завештања. Бригу о млађој браћи и сестрама поверавале су старијој деци. Мајке су се прихватале мотике, српа, да произведу храну за чељад, да нахране гладна уста, и ова мала која ће се убрзо прихватити кашике. А деца? Откидала су зелене џенарике или орахе, заподевала игру пиљака или,,између две ватре“, ,,јелечкиње барјачкиње“ и заборављала су на уснулу сестрицу, или брата у колевци. Тек заценути плач, опомињао је мајку која је остављала посао, раскопчавала своја недра, привијала гладна усташца на своје набрекле груди. Док је из свог бића истакала живот, из тиханог грла појала је успаванку:,,Љуљу љуљу љушке, љуљу љуљу љушке…ташун ташун танана, ташун ташун танана, поранила Љиљана, кућицу помела, водице донела, па скакуће весела, ведра ока и чела…“ И све тако, до последње капи млека и последњег милозвука, док сан не пољуби обрашчиће њеног детешцета.
Како су мене успављивали моја мајка, моја бака, мој деда? Свако на свој начин. Мајка на својим грудима, баба је своје крило претварала у колевку, њишући ме упорно док ми глава не малакса на њеним прсима и не утонем у сан. Деда је, уз гусле, певао епске песме. Сва та љубав, нежност, звуци, речи, темељили су моје биће. Наши преци су били мудри. Васпитавали су своје потомство у духу традиционалних моралних вредности, у духу хришћанског учења. Без великог школског знања, извлачили су из своје личности есенцију чојствених поука на којима се темељи частан човек. Вероватно сам зато и емотивна и саосећајна, патриотски набаждарена и непоткупљива, не продајем веру за вечеру, ни душу за кесу сребрењака.
У мом раном детињству желела сам да ме мајка испраћа у снове, да ми прича о добрим вилама и Божић Бати, да ме милује по коси све док не заспим, да ме благослови, нежно ушушка покривач уз моје мајушно тело. Када бих сањала кошмарне снове, мајка би ме привијала уз своје груди и својом нежношћу враћала ми спокојство. Биле су то неме успаванке, које успављују откуцајима мајчиног срца, певушење из дубине мајчине сушаствености, смираји без речи. У мајчиним рукама сам осећала чудесно спокојство. Склупчана у њеном крилу, са главом на њеном рамену била сам заштићена од свих санђама што су ме походиле у сновима. Привијајући ме уз себе, мајка ме њихала у свом наручју, умирујућим речима ме храбрила.,, Спавај, лане моје. Не да тебе твоја мајка.“
Да би деца имала спокојне снове, да се не би напрасно будила, мајке су шкропиле колевке освештаном водицом, испод јастука стављале иконице и крстиће. Веровало се да поједине особе имају злу моћ, да урекну децу. Свако село је имало по неку такву злу душу. Препознавале су се по погледу који је био суров, такве очи су стварале немир и код одраслог човека. Од таквих очију, мајке су чувале своју децу, да их не урекну, како се говорило. Или је то било само паганско веровање…ко би то могао знати.
Српска народна изрека каже: ,,Највећа је срећа у колевци.“ Колевака је често симбол свега умилног, топлог, нежног, омамљивог, сневајућег. Колевка је симбол свега драгоценог, Богом дарованог. Време у коме се живело често је одређивало и квалитет и лепоту колевке. У бурним, стихијским периодима прављене су једноставне колевке које су прихватале новорођенчад на тврде, мале сламарице, прекривене тканицама, струком, како се говорило у златиборском крају. У таквим колевкама стасавали су кремен људи, чврстог карактера, чврсте речи. Ти мали горштаци су успављивани звуцима из природе, звуцима натре на којој су мајке ткале пртене пелене, струке и покриваче за голуждраву дечицу у колевкама.
Боже, даруј нам пуне колевке: гугутања, смеха, радовања…Од наших предака наследили смо тихане успаванке. Наш народ је епски и песнички. Нека се пуне колевке новим изданцима. Срочићемо нове, милозвучне успаванке. Не заборавимо оне старе стихове које су срицале просте, добре мајке:,,Нинај нинај драго моје/нинај, нинај да спавамо/да ујутру поранимо/да цветове наберемо/наше дворе окитимо.“ Нека нам се децом домови оките и дворишта загаламе, нека нам лоптама и праћкама разбијају прозоре, а нека пуне срца. Нека све звуке надјача и умири тиховање успаванки. И, као што своме роду поручи виспрени златиборски песник Љубивоје Ршумовић:,,И када певао/и када сневао/и када мукама одолевао/деца ти се рађала…/Није богат ко има волова/већ кћери и синова/није силан ко има пушака/већ колевки.“
А успаванке опрезно сневају. Чекају да на први наговештај плача, умилним звуком, осмехну румене обрашчиће.
