Посећујући светиње широм православних земаља, сањала сам да ћу, једнога дана, поћи на хаџилук, у Свету Земљу. То је сан који се снева годинама, читајући Свето Јеванђеље, житија светитеља, слушајући ретке поклонике, који су свом имену додали префикс- хаџи. На хаџилук сам се одлучила изненада крајем лета, 2022. године. Са аеродрома у Будимпешти, после дуге и напорне царинске процедуре ,,летимо“ за Тел Авив. Око три сата лета, уз радосно ишчекивање, али и стрепњу колико ћемо се задржати на аеродрому Бен Гурион, пре него уђемо у Свету Земљу.
ТЕЛ АВИВ… Бен Гурион је један од најбезбеднијих и најсавременијих аеродрома у свету. Релативно брзо стижемо на пасошку контролу. Запослене су, углавном, жене. Осавремењеност је максимална. Из искуства ранијих путника, слушали смо да је контрола ригорозна, да се поједини путници сатима проверавају пре уласка у Израел, да су свуда присутне војне патроле које под пуном ратном опремом заустављају аутобусе. Израел је у неком стању сталне борбене готовости. Међутим, моја група је на издавање улазног документа, који важи три месеца, чекала двадесетак минута. Утисак ми је да израелске власти знају све, о свакоме, ко жели да крочи на њихову територију. Локални аутобус и наш водич Палестнац чекају нас по напуштању аеродрома. У Светој сам земљи, на извориштима хришћанства, у сусрету са вековима. Напајање душе може да почне. Кроз прозор аутобуса, посматрам Тел Авив, град модерне архитектуре, широких булевара и чистих улица којима пролазе нови аутобуси, скупи аутомобили и ужурбани пролазници. Млади су одевени модерно, по последњој европској моди. Традиционални Јевреји су у дугим црним капутима са аутентичном јеврејском капом на глави, која означава ком религиозном реду припадају. Ужурбаност, ред и опрезност, то је мој први утисак о Израелу.
БЕИТ САХУР (Поље Пастира) У овом месту смо се сместили у веома лепом хотелу у коме смо имали изузетно гостопримство, љубазност, веома укусну храну и предусретљивост на сваком кораку. Прво изненађење нас је сачекало по изласку из аутобуса. Добродошлица уз осмех и љубазност. Док излазимо из аутопуса, наш пртљаг већ преузимају запослени у хотелу. Чине то са лакоћом и љубазношћу. За све информације, наша запиткивања и радозналости ту је наш локални водич Јасир, Палестинац који је студирао на Београдском универзитету. Српски језик говори на неком симпатичном дијалекту. Возач који ће нас провести кроз сва места Свете Земље је Мурат, изузетно љубазан, духовит, са снежно белим осмехом који личи на бехар расцветалих трешања.
У Беит Сахуру је, поред нове цркве, и стара црква из четвртог века, подигнута на месту где је била пећина у којој су живели пастири. Њима се јавио анђео Господњи и објавио им вест о рођењу Христовом. С леве стране видљиво је место, које поклоници целивају. Ту су пастири чули анђеоску песму:,,Слава Богу на висини и на земљи мир, међу људима добра воља.“ Пастири су први видели звезду, која их је водила до пећине у Витлејему у којој је рођен Исус Христос, спаситељ света. Као дар носили су јагње, да дарују Богомладенца. На првој литургији били смо у новој цркви у Пољу пастира, у којој сви присутни певају, а деца у стихарима носе иконе у великом входу. У таквом амбијенту се осећа духовна сродност, јединство у вери, једноставност и смерност у комуникацији. Храм је на два нивоа. Одлучујем се за галерију на којој је са десне стране група православних Палестинаца, уредно одевених. Истичу се изузетно лепим појањем, које се узноси до храмовног свода, са кога нас гледају умилне очи Господа нашега. Први пут присуствујем литургији на којој сви присутни узимају учешћа у богослужењу. Чини ми се да се та духовна радост уздиже до неба, да је чује најмилији витлејемски Младенац и да прима наша молитве. Док наша група полако напушта храм, осетих на рамену додир једне лагане руке. Осврнух се. Девојчица у дугој белој хаљини држи у руци танку погачу. Одломи комадић и спусти га, уз смешак, на мој длан. Само на трен ухватих светлост из њеног погледа. Хитрим корачићем сустиже остале вернике и дарује их хлебом нашим насушним. Не знам да ли је то заиста било једно танано, нежно детешце, или анђео Господњи.
ВИТЛЕЈЕМ (Бетл-ехем) Рано устајање. У аутобусу нас дочекује осмехнуто лице нашег возача Мурата. Покушава да нас анимира поздрављајући нас на многим светским језицима. Смејемо се као радосна деца. Осећам се као пастир који је пре две хиљаде година, ходио путевима богопознања. Витлејем је град у Палестинској губернији. Стециште је ходочасника из целога света. Ни ратни сукоби, ни неизвестан мир, не заустављају непресушну реку верника, који пристижу са свих континената.
У Јеванђељу по Луки говори се да је Јосиф са трудном Маријом путовао ради пописа становника у време цара Ирода. Пошто за њих није било места у свратишту, свратили су у пећину у којој су пастири затварали стада. Ту је у јаслама засијала светлост свету. Рођен је Богомладенац коме су мудраци са Истока, вођени звездом, дошли да се поклоне, доносећи дарове:злато, тамјан и смирну. Садашња црква Христовог рођења подигнута је изнад пећине у којој је Христос рођен, а пећина је претворена у црквени олтар. Бурна је историја овог подручја. Многи освајачи су рушили хришћанско знамење, али је извориште вере изнова обнављано и дограђивано. Цар Константин и царица Јелена су, средином четвртог века, подигли осмоугаону базилику. У шестом веку цар Јустинијан је подигао здање које је сачувано до данашњих дана. Окрутни Сарацени су покушали да униште цркву. Увели су коње и везали их за стубове покушавајући да је сруше, али је из једног стуба покуљала река стршљенова која је отерала освајаче. На стубу се и данас види место одакле је кренула најезда стршљенова.
Застајем испред чудотворне иконе Богородице Витлејемске. Молим се за све који ме замолише да их помињем у молитвама. Неколико стрмих степеника води нас у црквицу у пећини. Тишина…Ослушкујем своје срце. Изнад наших глава је камени свод, са десне стране удубљење изнад кога су бројна упаљена кандила. На средини се налази витлејемска звезда која означава место где је рођен Богомладенац. Како да опишем тај осећај, ту усхићеност што се налазим пред колевком Господњом? Прилазимо, у молитвеној скрушености, љубимо место где су биле пастирске јасле, а у њима Јагње Божије. Заиста, амбијент подсећа на пећину која је скровиште, прибежиште, дом, колевка… Још једна литургија коју служи духовник нашег путовања. Међу људима добра воља…У једној од камених одаја налази се костурница дванаест хиљада витлејемске деце, коју је цар Ирод погубио, верујући да ће међу њима погубити и малога Христа. Гледам у малене лобање Витлејемских младенаца, несвесна на каквом се светом месту налазим.
Још једна знаменита личност рођена је у Витлејему, Давид- цар Израиља и писац божанствених псалама. Једна од најлепших легенди везана је за цара Давида. Остала је до данашњег дана као пример борбе између јаког и нејаког, између храбрости и кукавичлука. Као најмлађег у породици, Давида су слали да чува стадо оваца. Изузетно надарен и паметан, дечак је лепо певао, свирао на харфи, писао узвишену поезију. Песме које је писао сабране су у књигу псалама, која је и у данашњем времену узвишена духовна поезија. Красила га је изузетна храброст и одважност. У нападима на јеврејску земљу, био је обичај да се одаберу два јунака из противничких војски, па ко победи у борби, тог народа је победа. У јеку битке са Филистејцима, изађе на двобој веома снажан јунак Голијат. Неколико дана је изазивао Јевреје, говорећи им да нису верни Богу, да немају јунака за двобој. Давид је то чуо и изашао је Голијату на мегдан. Успут је из потока изабрао каменчиће за праћку. Тако је погодио Голијата у чело, онесвестио га, пришао му и пробо му груди његовим мачем. Цара Давида Јеврији поштују на јединствен начин. У то сам се уверила када сам посетила његов гроб у Јерусалиму. Са узвишеном молитвом стоје пред његовим кивотом, читајући молитве из својих верских књига, потпуно искључени од спољашњег света.
ЈЕРИХОН-(ГОРА КУШАЊА-ХОЗЕВИТСКИ МАНАСТИР) је један од најстаријих градова на свету. Стар је десет хиљада година. Налази се на 258 метара испод нивоа мора. Једна легенда, из библијских времена, казује:,,Преко реке Јордана, људи који су живели у Јерихону, били су у страху због приближавања Израиљаца. Бог је рекао Исусу Навину план за освајање града. Требало је шест дана да обилазе око градских бедема. Седмог дана свештеници да снажно дувају у трубе, а војска да виче. Тада ће зидине саме пасти.“Тако су Израиљци освојили град. Зато су трубе у Јерихону, симбол града и оригинални сувенир. Док се спуштамо према Јерихону, осећамо благу вртоглавицу, и зујање у ушима. Изнад древног града, налази се Гора кушања у којој је Исус Христос, за време четрдесетодневног поста, кушан од ђавола, који му је обећавао сва овоземаљска блага, ако му се поклони. Господ је мудрим одговорима поразио ђавола.
НАСТАВИЋЕ СЕ…