На путу за Јерихон, пролазимо поред лепо уређених плантажа урми, манга, банана, поморанџи… Свако стабло је брижљиво однеговано, гроздови урми и банана груписани сазревају на пустињском сунцу. Крупни плодови манга савијају гране према земљи, као верници у молитви. Питам се како се наводњавају ове плантаже отргнуте од пустиње. Одговор добијам од нашег локалног водича. Израел и цела Палестинска област снабдевају се водом са Голанске висоравни за коју се у ратним сукобима изборио Израел. Наш возач Мурат нас бодри, уз раскошни осмех, показујући нам на стрму стазу, која води до Хозевитског манастира. У стенама се назиру манастирске келије. Нанизане су на хридима, као гнезда за орлове. Све изгледа као да је на дохват руке.
Септембар је. Температура ваздуха је преко тридесет пет степени. Успињемо се у колони, неко спретније, неко застајкујући, дубоко дишући. Памучна танка хаљина, удобне патике од танке коже, на леђима лаган ранац. Проверавам да ли имам довољно воде. Чини ми се да нема краја прашњавој стази, на којој ситни каменчићи враћају кораке уназад. На крају напорног успињања дочекује нас Хозевитски манастир. Монашке келије су утиснуте у пећине. Наниназине су се једна потред друге. Само камене хриди и небо изнад каскадног каменог масива. У долини снева Јерихон. На оваквим местима душа је одвојена од свега што нарушава мир. Молитвеност је снажна, узноси се са хриди до неба. Овде се налази реплика молитве Богородици:,,Достојно јест.“Пожелех да овековечим овај тренуак огрнута српском заставом. Неколико фотографија за успомену.
Спуштање је протекло много једноставније и лакше од успињања. На паркингу је немогуће заобићи продавницу сувенира и сушеног пустињског воћа. Испред кафеа, који нуди и хладно цеђени сок од манга и нара, излежава се камила. Окићена је ручно тканим ћилимом и огромним кићанкама заденутим иза ушију. Пожелех да будем Бедуинка из пустиње, у дугом каравану који проходи песковитим динама.У продавници ме дочекује изобиље свакојаких примамљивости, датуле, крупне као наше шљиве маџарке, сушене кришке манга и банана. У врло лепим боцама ликери разних боја и укуса. Тамнопути дечак радосно узвикује:,,Мама Србија!“ Тај усклик и радост су искрени, спонтани. Бљесну ниска белих зуба из раскошног осмеха. Млади Палестинац, ми полази у сусрет раширених руку. Загрлих их га. Пригрлих уз своје срце дете из неког другог народа, другачије вере.
Привило се уз моје груди као какво маче, слушам му откуцаје срца. Показује ми руком на другог дечака који посматра радосни сусрет са неком сенком сете. Палестинско дете ставља шаку на срце и каже:,,Палестина.“Потом прилази другару, ставља шаку на његово срце и каже:,,Израел.“ Схватих… Приђох и загрлих и израелско дете. Када би одрасли људи били као безазлена деца, човечанство би било рај на земљи…
У Палестини, као и у Израелу, постоји права уметност трговања. Ако само додирнемо одређени премет, или застанемо на тренутак, разгледајући га, нећемо лако изаћи из радње, без пазарене робе. Журба и одбијање цењкања сматра се непристојношћу. Кафа са посебним укусом кардамона, служи се у малим чашама. Ту су и ликери за дегустацију и корпице са сушеним воћем. Све је у маниру гостољубивих домаћина. Умеће трговања може да почне. Власник радње нас пушта, извесно време да разлгедамо робу, а онда нам прилази са љубазним осмехом. Цењкање може да почне. У мојим рукама раскошна туника са ручно везеним мотивима. На понуђену цену одмахнух руком. Покушавам да вратим хаљину на своје место.
Шармантни осмех нуди нижу цену, али и ја ,,коња за трку имадем“. Опет, уз смешак, враћам хаљетку. Као да ми чини велику услугу, узима из мојих руку тунику, сматрајући да је продата, понудивши је упола цене. Више не могу да се цењкам. Побеђена сам. Хаљина је спакована у лепој кеси са пустињским мотивима. На дар добих и мали сувенир. Сви задовољни. На сточићу у углу изложене су урме, сушени манго и неке егзотичне воћке. То су узорци за дегустацију. Одавде је немогуће изаћи док последњи долар не напусти наше новчанике. Са пуним рукама пакетића, у којима су сушене датуле и манго напуштам радњу, испраћена наклоном и ниском бисера из осмеха. ,,Мама Србија…!-виче за мојим корацима палестинско дете и маше ми, маше својом тамнопутом ручицом. Другом руком грли свога другара.
МАНАСТИР СВЕТОГ САВЕ ОСВЕЋЕНОГ (Мар Саба) налази се у Јудејској пустињи, недалеко од Мртвога мора. Подигао га је у петом веку Свети Сава Освећени. По свом оснивању добио је значај Велике лавре.
Из Беит Сахура крећемо у Јудејску пустињу одевени за прави пустињски амбијент. Опредељујем се за белу одећу и лагане кожне патике. Наш возач Мурат прича анегдоте. На поласку на хаџилук нисам знала шта да очекујем. Овде се све брзо мења, као временске прилике. Међутим, спокојство које се осећа на сваком месту, одаје утисак нормалног живота. Једино присуство војника на пунктовима, између израелске и палестинске стране, сведочи о потенцијалном сукобу два народа која се боре за сваку стопу Свете Земље. Израел и Палестина су раздвојени високим зидом, дугим преко шест стотина километара. Тај зид је видљив са пута који нас води до светих места. Из даљине изгледа као вијугава сива змија. Наш Мурат нас вози аутобусом кроз део Јудејске пустиње. Докле поглед досеже, само песак, камен и брежуљци пешчаних дина. Не назире се никаква вегетација. На узвишењу, изнад манастира Светог Теодосија, чека нас неколико теренских возила, наша превозна средства до манастира Светог Саве Освећеног. Клацкамо се на макадамском путу, измештени из урбанизације. Замишљам апостоле и подвижнике који су ходали боси Јудејском пустињом. Како ли је Света Марија Египћанка четрдесет година провела сама у пустињи? Како је Светог Илију хранио гавран? Како је Свети Герасим Кефалонијски припитомио лава, који му је долазио у пећинску келију? Из размишљања ме прену нестварн призор, манастир Светог Саве Освећеног на рубу каменитих хриди, смештен на ивици Кедронске висоравни.
Манастирско здање и високи бедеми су складно уклопљени у пустињски амбијент. Боја зидина и манастирских здања је у теракота боји песка и камена. Дочекују нас упорни продавци воде и сувенира. Тамнопута деца се умиљавају нудећи напитке и кафу из термоса. Повици на арапском језику, ужурбаност, хитрост… Испред свих светиња, које посећујемо, неизбежан је сусрет са трговцима разно-разних производа, Упорност и умеће трговине, доведени су до перфекције. А, опет све се чини са поштовањем и стилом, упорно, убедљиво, али одмерено. Дефинитино, закључујем да је верски туризам главни извор прихода за палестински народ.
У манастир могу ући само мушкарци. Тешка дрвена капија пропусти хаџије из групе. Вирнух кроз отворена врата у манастирску порту. Чудесни мир…Сунце немилосрдно пече. Скуписмо се под једином маслином, која нуди какав-такав хлад. Неко је мислио и на ходачаснице које остају испред манастирских двери. Испод маслине поређани су пањеви, импровизоване столичице за предах. Пожелех да осмотрим унутрашњост манастирске порте са бедема. Док се успињем, иза леђа чујем танани гласић који звучи као упозорење. Тамнопути дечак трчи за мном, сустиже ме и задихан стаје испред мене. Мали, добри заштитник. Показује на зидине, маше главом, час лево, час десно и одлучно ми показује да се вратим. Прича брзо, задихано, одлучно стојећи испред мене док не кренем назад. А, била сам близу циља. Јасно ми је све. На ручицу са дугим тамним прстима, спустих новчић. Овде се бакшиш, као вид захвалности, подразумева. То је део културе и обичаја, део традиције.
НАСТАВИЋЕ СЕ…
