Све што сам знала о Румунији било је по нешто историјских чињеница и географских података. Знала сам да је омиљена српска краљица, Марија Карађорђевић, била румунска принцеза и да са Румунијом Србија никада није ратовала…Осамдесетих година, двадесетог века, на градску пијацу у мом граду, долазили су Румуни, продавци свакакве робе:алата, сувенира, крзна, посуђа, постељина, накита. Био је то период када су ужичке даме биле одевене у ексклузивне одевне предмете познатих марки. Проходиле су улицама на високим штиклама италијанских брендираних ципела, остављајући иза својих корака опојни мирис француских парфема. До најситнијих детаља бирале су одевне предмете, накит, шминку… Са таквим стандардом и рафинираним стилом, сусрет са румунским продавцима, био је помало егзотичан. Откривали смо један непознат народ, скроман, са неком тихом патњом на уморним лицима. Своју робу су продавали по невероватно ниским ценама, радосни због сваке продате ситнице.
-Једна чрвена, две чрвене…пет комада за три чрвене-тако су одговарали на питања колико неки артикал кошта.
А ,,чрвена“ је била папирна новчаница југословенске државе за коју се могло што-шта купити.Куповали смо код наших Румуна. Емајлирано посуђе ме је подсећало на туфнасте шерпе и лонце из мога детињства, давно избачене из кухиње, у којима су цветале мушкатле и минђушице.На тезгама наших Румуна могле су се наћи дивне шубаре и крзна од поларне лисице и веома леп накит од сребра, изрезбарене луле и уникатни комади сребрног посуђа. Питала сам се каква ли невоља доноси на нашу пијацу овакве раритете из румунских домова. Нешто касније сам добила одговор када се,,коло среће“ окренуло. Мој народ је ишао, у Румунију за по коју канту горива, за време окрутних санкција које су наметнуте мојој земљи.У том периоду, ништа ме није привлачило да путујем у Румунију. Ми смо за Румуне били Запад. Дивили су се нашем стандарду, а они су били Исток, нама непривлачан, затворен и неоткривен. Једног зимског дана свратих до румунских продаваца. Млада девојка, ситне грађе, грејала је својим дахом озебле руке. Њена укупна појава одавала је утисак ненаметљиве отмености. Испод сиво- беле шубаре од крзна, светлела су два плава, бистра ока. Препознала сам у том крхком бићу необичну духовност, рафинираност духа, отменост… Ословила сам је на руском језику. Румунија је била у Источном блоку. Претпоставила сам да зна руски језик.Пружих јој моју топлу руку и представих се. Њен ледени длан се утопи у мојој шаци, у очима бљесну зрачак сунца. Елена је била студент књижевности. Живела је у Сучавској области, писала је дивну поезију. Замолила сам је да дође у мој дом, брижљиво бирајући речи да не нарушим њено достојанство. Желела сам да је угостим, да се окрепи, угреје, да јој укажем поштовање и наше традиционално гостољубље.
… На путу за Румунију присећам се тренутака кроз које сам упознавала румунски народ и румунску историју и културу. Док се аутобус приближава румунској граници, посматрам пределе Источне Србије. Застајемо испред тврђаве Голубац која мами нашу знатижељу и сазнања. Вођа нашег путовања је изузетно љубазан, стрпљив, веома културан, образован. Србин из Темишвара, који је студирао на универзитету у Београду, остао је да живи у нашој земљи-наш дивни брат Арсеније Бугарски. Утркујемо се с питањима везаним за Голубачку тврђаву.Не зна се, поуздано, ко је подигао утврђење, Срби, или Аустроугари, али је историја забележила да су се за, овај стратешки значајан предео, борили Аустроугари, Срби, Турци… Једна од легенди о настанку тврђаве казује о турском заповеднику града који је био заљубљен у лепу мештанку Голубану. Не прихвативши да уђе у харем, кажњена је везивањем за стену која је извиривала из Дунава, да би се покајала и предомислила. Ту је и завршила свој млади живот. Стена која и дан-данас извирује из Дунава, зове се Баба кај(Покај се). Заточеницу Голубану су хранили голубови. Тако и насеље које поприми размере варошице, доби назив Голубац. На Ђердапу смо прешли границу без дужег задржавања. Моћна хидроцентрала на Дунаву повезује две државе и два народа.Од изузетног је економског значаја и за српску и за румунску државу. Румунија… Имам утисак да сам пошла у посету драгим пријатељима. Необичан мир у мислима и души. На самом уласку у румунски део Ђердапске клисуре, наилазимо на необичан призор. С леве стране је стена на којој доминира уклесан лик првог румунског краља Децабела, којег Румуни сматрају националним херојем. Веома необична скулптура је висока 128 метара.
Насеља у руралном подручју подсећала су нас на призоре из сликовница и бајки. Куће су најчешће грађене од дрвета, са изрезбареним мотивима изнад прозора и врата. Прозори су били офарбани у светлим бојама. Дрвене доксате красиле су брижљиво неговане цветнице у керамичким саксијама. Идиличан амбијент…

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име