Милева Лела Алексић: РАЗБОЈ-НАТРА Ткање податкано успоменама

У родитељском дому отварам шкрињу моје мајке у којој у својим сетним сновима самују „трубе“ ручно тканог платна, беза. Милујем дланом трагове руку моје мајке утиснуте у ову рукодељ, која је надживела њен овоземаљски живот. Коме ће сада послужити ово платно? Коју употребну вредност може да има у времену јевтиних текстилних производа, увезених као роба ко зна које категорије, из далеких земаља? Нећу га дати забораву. Удахнућу му нови раскошни живот. Направићу од њега столњаке и извести раскошне мотиве веза, да обрадујем мајку у њеном вечном смирају.

Моје прабабе и бабе носиле су на својим плећима свој дом као пуж кућицу, своје укућане као непрекидну брижност. Својим рукама су час грлиле, час купале децу, час кувале, прале, преле, ткале. Посебна радиност била је ткање разних врста платна за вишеструку намену, за: одевне предмете, постељину, столњаке, пешкире, гуњеве, панталоне…Ткале су разне тканице као покриваче: ћилиме, серџаде, ираме, јастуке, губере, поњаве, сламарице…Савременим генерацијама је незамисливо како су сва та умећа савладавале често неписмене или полуписмене жене, наше прабабе, бабе и мајке које су носиле урођени ген достојанства, одмерености и скромности. Знале су за сваки ред, да не обрукају кућу из које су потекле, а ни кућу коју су градиле својом душом.

За ткање домаћег платна (беза) користила се конопља, биљка која је расла око једног метра висине, затим су је ткаље чупале из земље и везивале у мање снопове. Свако село је имало своја мочила. Биле су то уставе на потоцима, у које су се потапали снопови конопље да одстоје, омекшају и спреме се за даљу обраду. Одлежала конопља се сушила, а онда је главну улогу преузимала трлица, једноставна дрвена справа на коју су се стављале стабљике конопље и трлиле се. Мукотрпиним радом се одвајала нит од остатка биљке (поздера). Тако добијена влакна су се савијала у повесма, спремна за пређу. У зависности од намене, испредала се дебљина нити: за кошуље, рубље, чаршаве, испредала се веома танка нит, за сламарице груба дебела нит.

За ткање ћилима и других покривача користила се опредена вуна која се бојила у природним бојама. Црвена се добијала од листа руја, жута и наранџаста од листа ораха, зелена од коприве и других биљака. Тако обојено предиво задржавало је постојаност боја.Дуг је пут од предива до раскошних тканица. Најпре се припремала основа, нити су ,,увођене“ у брдила која су постављана на разбој, на чункове су се намотавала разнобојна предива, а потом је ткаља уткивала своју машту, вештину и стрпљење у раскошне ћилиме и друге простирке.

Главну улогу у ткању расокшних тканица преузимао је разбој (натра). Нажалост, нисам савладала умеће ткања. У детињству нису ме припремали за такву врсту рукодељи. Мој одличан успех у школи предодредио ме је за другачије животне путеве. Моја мајка је, свеједно, спремала за мене ћилиме, серџаде, ираме, чаршафе као и свака мајка којој је судбина доделила женско дете. Чинила је то некако молитвено, скрушена, радосна, стрпљива. Чунком је провлачила предиво кроз основу и брдилима сабијала нит до нити. Ја сам јој намотавала разнобојно предиво које је она уткивила у раскошне ћилимске шаре непревазиђене лепоте. Звуци ткања равномерно су одјекивали домом. Напољу је снег ткао дебели бели покривач, мајка ћилим, а ја снове о неком будућем животу који ће ме неминовно откинути од лепоте родитељског дома, од мириса дуња на ормару, од епских песама, од свега што чини темељ живота. Шта сам добила у урбаној средини, у комфору, неком „вишем“ стандарду? Шта сам изгубила ? Не смем да подвучем црту. Заболеће ме успомене.

Разбој је, слободно могу рећи, био неприкосновено постројење за опстанак домаћинства у руралној средини. На разбоју се ткало платно које је у изворном ткању имало беж боју, али су га вредне женске руке избељивале поред потока, потапале га у води, а потом пракљачом ударале на камену па опет испирале, и тако су добијале мекшу тканину светлије боје. Од тако спремљеног платна шиле су се мушке кошуље, женске подсукње, девојачке дуге кошуље које су се украшавале везом и ручно плетеном чипком. У тим кошуљама су први пут грљене, у тим везеним кошуљама су испрошене, у њима су дочекивале прву брачну ноћ. Мушке кошуље су биле издржљиве за свакодневне послове, на њиви, у ливади. У њима су регрути дочекивали позив за војску, у њима су ратовали, натапали их знојем и крвљу, у њима су испраћани на вечни починак, носећи са својом кошуљом комад завичаја, уздах вољене жене и мајчиних руку које су уткане у њиховим белим кошуљама.

Од ручно тканог платна прављени су пешкири коју су украшавани везом и раскошном чипком. Њима су украшаване старе породичне фотографије на зиду, у патинираним дрвеним рамовима. Од њих су прављене бошче у којима су домаћини носили у цркву на освећење славске колаче. Тим раскошним пешкирима китила се чутура у разним породичним слављима. Креветски чаршави такође су обрубљивани чипком и целом дужином везени раскошним мотивима цветова, лишћа, птица. Сламарице су се користиле као душеци. На њиме се спавало. Пуниле су се сламом, или комушом од кукуруза, вуном. Жао ми је што ни у родитељском дому немам више сламарицу, шушкаву,миришљаву на биље.Цивилизација је потиснула у неповрат скоро све што подсећа на време тежачког, али и заносног романтичног живота.

На разбоју су вредне ткаље ткале сукно, домаће грубо платно од вуне које је коришћено као потка и основа за ткање. Тако добијен производ у ваљарицама дограђиван је у платно од кога су се шиле мушке панталоне, гуњеви, прслуци, торбице. У Златиборском крају панталоне од сукна су звали чакшире, а гуњеве доламе. Били су искључиво браон боје, некако чудно уклопљене у амбијент окућнице, њиве, дрвених колиба. Тако одевени домаћини ишли су у цркву, на пијацу, у кириџијске караване, у суд, на вашаре. Тако оденути, били су закриљени љубављу, верношћу, посвешћеношћу, истрајном пожртвованошћу својих Богом суђених сапутница које су их испраћале и дочекивале, привијале своју душу уз њихову душу и чежњу у стидљивом предавању грубим рукама које се воле неспретном нежношћу. На везеним јастуцима, испод ћилима, губера, поњава, разговерао се здрав живот, настављало трајање у чврстој непрекинутој нити, оној што је уткана у белини кошуља и хаљина. Из тих прожимања душа и енергија рађали су се нови изданчићи, да наставе трајање тежачког али часног живота. На доласку у свет, дочекивале су их пртене пелене, убељене и умекшане топлим рукама и душама свемогућих сеоских мајки.

Од сукна су шивене и торбице за различите намене: за ђаке који су у њима носили таблице за писање, комад хлеба, сира, пршута, јабуку, колач од сушеног пекмеза. У дечијим чаркама и свађама умели су да се потуку својим торбицама, а потом да се измире и поделе своју ужину. Пастири су у њима носили комад проје, сира, сланине, фрулу, шаку зоби да намаме одбегло стадо из туђих ливада. Торбица је била и верни сапутник ратника, претеча војничког ранца. У њима је ношено прво следовање хране и чутурица ракије. Био је то комад родитељског дома који их је грејао у беспућима и студенима тегобних атних година.

У сеоским срединама био је обичај да се на Видовдан износе ћилими, серџаде, ирами- да се простиру по оградама. Била је то својеврсна изложба раскоши и лепоте. Зашарени се село. Свака ткаља је с поносом представљала своје радове. Тиме су мајке слале поруку са каквом спремом располажу њихове ћерке, удаваче.
Више се не чује одјек разбоја. Утихнуле су и чежње и згаснули снови. Цивилизација је покорила наше душе, узела им мирисе, звуке, боје. Теше нас шкриње наших мајки. Нежно бодре. Шапућу надањем. И ћилими који се опиру мољцима времена и заборава. И бело платно на коме ћу извести целиве за нежне, снажне руке које ме задужише да их овим словом поштујем и да им се дивим.