Истрајник између бича судбине и непосустале наде
У планинским крајевима има један посао који развејава снагу, живот, као што се круни жито са златних клипова кукуруза. Тај посао је рабаџијски. То је мукотрпни труд без алата, без занатског умећа, без мајстора и шегрта, без радног времена, без одмора. Два упрегнута вола, кола, канате или саонице, зависи од потребе посла или годишњег доба, и две снажне, велике шаке, као пракљаче, чине рабаџијско аргатовање.
Рабаџија је незаменљиви најамник који се ангажује у пословима где једино могу да кроче воловска запрега и људска нога, на уским брдским путевима, у шумама, беспућима. Навикнут на живот –живота ради, на студене зиме, на кише, на трње, на беспућа, свикнут на громове и бичеве ветра, огрубелих руку, избразданог лица, тврд као кремен и издржљив као земља коју залива тежачким знојем. Другује и тугује, прича и псује у друштву својих волова. И не зна се ко вуче тежи терет, запрега или њихов власник.
-‘Ајд’,Сивоња, ‘ајд’ Јаблане!
Узвикује док упреже у јарам две послушне, снажне животиње, милује их по роговима, убацује у кола секире, ланце, клинове, конопце, у зависности на који посао креће, пљоску ракије, торбу са храном, повуче руком јарам, замахне бичем реда ради и креће на посао. Сеча шуме захтева снагу, али и опрезност, да стабло падне на супротну страну од дрвосече, да га не окрзну гране, да буде спретан као видра. Када је понестајало снаге, одлагале су се секире, пањеви су се претварали у мале софре, на које се из торби постављала храна, која је понета од куће, најчешће погача, сланина, сир, кајмак, кувана јаја и разно-разне пите. Био је то предах за рабаџије, али и за њихове ,,ортаке“ у послу. Понека птица се прикрадала да покљуца просуте мрвице, неуморни мрав да упрти мрву, као стог сена, и однесе је на свој мравињак.
Одрастање у планинском крају, где се ковитлају снажни ветрови и снажне животне олује, где громови пресецају небо и највећа шумска стабла, где се удружују у песми пој птица и момачког и девојачког појања,,из вика“, где се снажно воли и пати је узбудљиво, некако јогунасто и пркосно. Зато смо ми планинци увек орни,, стићи и утећи и на страшном месту постајати.“Сада схватам да амбијент у коме се рађамо, одрастамо, стасавамо у људе, формира наш карактер. Одњихани у крилу планине, напојени са бистрих планинских извора, заогрнути мирисима јабучњака и борове смоле, горштаци су људи чврстог карактера, брзи на,, јелу и на делу“, жустри, у сваком осећању пренаглашени. Можда је најизраженија горштачка црта личности издржљивост, спремност на све што живот донесе у својим олујним налетима или у топлим сунчаним свитањима. У таквом амбијенту упијала сам снагу из природе, дух непокора и упорности, издржљивости, истрајности, несебичности, солидарности, љубави за ближње, за све што је Божја творевина. Такви какви смо, често смо несхваћени, јер не прихватамо устајалост, осредњост и компромисе. Волимо и патимо више него што морамо, често зачуђени зашто нам се не узвраћа по нашим аршинима живота.
Када сам била мала, јако сам патила што је воловски живот робовски. И сада заплачем када се сетим једне мучне сцене из мога детињства. Волови су вукли препуна кола песка за градњу комшијске куће. Пут је био успонит, а животиње уморне, гладне. Посртали су. Разљућени власник је замахивао бичем јаче, гласније. Један во је посрнуо. Подигао је главу и гледао у свог господара. Из крупних очију котрљале су се сузе. Притрчала сам и стала између бича и крупних суза, спремна да примим псовке, грдњу. Нешто се преломило у души горостасног човека. Испрегао је из јарма своје сапатнике.
-Еј , животе -отео се грч из груди. Рука је у џепу тражила цигарету, а ја грчевито грлила напаћену животињу. Отрчала сам кући, бацила торбу са књигама.
-Мајко, дај ми брзо торбу зоби, дај брзо, мајчице!
Цигарета у руци и патња у души сагоревале су једна другу, а ја сам додавала по мало снаге напаћеној животињи. У воловске крупне очи враћао се живот. Испод ока сам гледала рабаџију из суседног села. Кроз дим цигарете посматрале су ме уморне очи. Било је у том погледу тихе патње, али и светачког мучеништва, бола и неугасле наде. Било је безброј питања, али и борбене решености да се изнесе тешко бреме живота, да се не разаспу снови, надања, снага, да се издржи, као у Јеванђељском учењу,,Ко претрпи до краја, спашће се.“Од таквих родитеља стасавала су најбоља деца, највећи родољуби, који су душом љубили земљу свога завичаја, свога Отачества.
-Чија си ти, мала? Храбра си ти, да знаш. Такви су твоји. Не воле неправду. Воле да помогну. Бог све види. Имаш бистре очи. Јеси ли добар ђак?
-Јесам. Имам све петице. Бићу учитељица кад порастем.
-Ехеј, још ће доста воде протећи Приштавицом док ти постанеш учитељица. Имам и ја сина твојих година, неће да учи. Не гине му рабаџилук, као и мени. Да је само жив и здрав. Вредан је и поштен. Нека буде човек. Има бараба и међу ученима. Не мисли да нема.
Ех, нисам постала сеоска учитељица, што је био идеал свих девојчица из мога ранога детињства. Сетих се речи уморног рабаџије. Заиста, има бараба и међу ученима, оних најопаснијих, што питомо говоре, речито, убедљиво, а не гледају човека у очи, не ударе га шаком по рамену и кажу: ,,Не треба ми меница, верујем ти на реч. Вратићеш ми новац када будеш имао. Не одвајај деци од уста. Не товари ми грех на потомство.“
Е, такви су били горштаци из мога детињства. Бог им се веселио.
У тешким ратним годинама, када су,,але и вране“ кидисале на ливаде, јабучњаке и шљивике, на реке, изворе, планине и пропланке моје земље, рабаџије су мобилисане са својом запрегом. Свестрана је била њихова улога за слободу напаћене родне груде: од снабдевања војске храном, муницијом, санитетским материјалом, до вуче топова, превоза рањеника са прве линије фронта. Упрегнути у коло историје ратник и његова воловска запрега, вукли су по први пут подједнако тежину и тегобу живота, гледали смрти у лице без страха.
Читајући роман ,,Време смрти“ Добрице Ћосића, данима сам проживљавала призоре Церске битке, воловске запреге које превозе рањенике у Ваљевску болницу, мајке које траже своје синове на колским колима натопљеним крвљу, слике ратне болнице у којој нема довољно кревета, ни завоја, сликарку Надежду Петровић која цепа своје кошуље за последње завоје…О, мајчице Србијо, једнако си велика на небу колико и на земљи.
Сећате ли се приповетке,, Јаблан“ Петра Кочића? Зар је можемо заборавити, иако је прочитана давно, као школска лектира? И сада ми срце задрхти када се сетим малог Луја и његовог,,Јаблана“, дирљиве љубави дечака и бика. Кроз борбу,, Јаблана“ и царскога бика приказана је борба правде против неправде, где у Јеванђељском учењу, добро увек побеђује зло.
Урбанизација полако осваја и последње сеоске засеоке. Нема више уских блатњавих путева, тежачког труда и зноја, нема ни дрвосеча са тестерама и секирама. Замениле су их моторне тестере, олакшале живот. Још само на Бадњи дан, обучени у народну ношњу, са шаком пшенице у џепу, са секиром на рамену, домаћини раном зором иду у шуму, да посеку бадњак. Утискују своје стопе у стопе својих честитих предака. Ту где су капале грашке њиховог зноја, изникли су витки бадњаци, да посведоче о њиховом тежачком, али часном животу да поруче потомцима:,,Нека се светли ваша светлост међу људима.“

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име