Крену према Светомировој руци, али у трену се сва њена снага сломи. Клече испред његовог укроћеног корака и загрли осакаћену ногу, присно, пажљиво, као кад се грли дете које очекује охрабрење и утеху.
-Не остави ме, не дај ме. Нећу се удавати ако ме оставиш…Нећу… Пред Богом сам се теби заветовала, пред иконом крсне славе. Води ме данас, ево сада ме води нашему дому…Ако ме сада пустиш, пресудиће ми похлепа, богатство. Удаће ме мимо моје воље.Чемер ће ми живот загорчити.Не дај ме- говораше као у бунилу, подижући поглед према Светомировом лицу док сузе замицаху у њена недра.
-Знаш ли какав живот бираш, Надежда?Дошао сам да те ослободим вереничког завета. Видиш ли ме, ја сам убоги богаљ којег сапиње и травка и камен и живот. Носићеш и мој и свој крст, знаш ли то?
-Понећу наше крстове. Могу и хоћу! Води ме нашој кући. Сада ме поведи.-одлучно изусти Надежда.
Ослоњен на раме будућег живота, Светомир крену своме дому и својој судбини, подједнако сретан и неспокојан. Надеждино стадо се без чобанице врати кући.У раном сутону неколико пуцњева означише да је невеста прекорачила праг новога дома подно Липовца. Надеждина мајка стегну срце и изађе пред разљућеног мужа. Знала је да ће сав бес примити она, баш као што се прима ватра из оружја на првој линији фронта.
-Дебело ће ми платити, платиће ми кад-тад.- просикта Надеждин отац севајући злокобно љутитим погледом.Из фртаља потеже добар гутљај ракије, стискајући зубе у безумном бесу. Његово лице поприми демонски израз. У очима је севала нездрава, гневна ватра која је сагоревала све што беше милосрдно у његовој души. Обећао је ћерку богатом младожењи, надао се имућним и угледним пријатељима. А, сада… Одведе је онај, онај… Ни име није могао да му изговори у безумном бесу.
А, у Стаменину кућу закорачи нова нада. Знала је да је заштитник њеног дома услишио молитве из вапајне душе. Само да се прибере. Однеће ћилим у цркву, да стари прота украси олтар. Хоће, хоће…
Године мирног живота минуше као магла изнад Липовца. У Светомировом дому стаса изданак, усправан као златни бор, поносан као његов отац, благодаран као његова мати Надежда. Дадоше му име Ђорђе по њиховој Крсној слави, Светом Георгију.Двадесет и која година се поносно истицала на његовом стасу, снази, радиности. Са друге стране поља замукла учмалост у кући његовог деде по мајци. Понекад се Ђорђе прикрадао дому његове мајке да осмотри деду који га није прихватио, који му се није зарадовао. Осматрао је намргођеног старца са тугом у срцу. На Васкрс обуче своје вашарско одело, вину се у седло свог лаконогог дората и одјезди преко поља.
-Христос васкрсе, деда! Христос васкрсе, баба!-узвикну са прага леденог дома.
-Ми немамо унука- јетко одговори старац кроз стиснуте зубе док су колутови дима из луле пржили одавно сагореле очи.
На тренутак бол косну срце младога човека, само на трен. Тешка суза се склупча у углу ватреног ока. Пожеле да клекне пред свога деду и затражи опроштај за своју мајку. Рука крену да прихвати огрубелу десницу зловољног старца, али се прибра и без речи напусти праг дома у коме царује окрутна студен.
Тог пролећа се неман рата надви и над селом подно планине. Светомир стаде пред свога сина. Још у њему беше некадашњег отаџбинског жара. Из патинираног војничког сандука на светлост новог доба изнесе Карађорђеву звезду.
-Ово је твој завет, сине. А, ти бирај на чију ћеш страну-проговори одлучно, али не и заповедно.
Предачка крв зажубори у жилама пркосног потомка. Прими колајну као кад се прима света причест, као кад се сједињује крштењем са својом светом праотачком вером. Пољуби очеву руку, само на трен гануто потресен.
-Дај ми твоју униформу, оче. Отаџбина зове и твога сина.
На новој шајкачи бљесну отаџбинско знамење.Стари војнички шињел је још мирисао на барут и дуван, на голготу, крв и ране. Мајка клече пред икону крсне славе. Дуго се мољаше док су се сузе откидале из њене душе.Осећала је терет којем није могла да одгонетне име. Никада се није овако болно обраћала Светоме Ђорђу. Никада није осећала ни овакву стрепњу. Не успротиви се синовљевој одлуци. На њу је понео ту пркосну одлучност, на оца храброст.
-Иди сине на таван. У слами под ћерамидом узми шта ти је суђено. Имају и два реденика-прозбори тихо Светомир.
Мајка закрсти крсним знамењем свога сина. Прибрана, помилова ревере старога шињела, додаде свом изданку торбу тканицу, у којој мирисаше топла погача, чутурицу са ракијом и врати се у кућу журно, као кад хита да јој млеко не искипи на огњишту. Отац испрати сина до капије. На дохват погледа, ухвати бистрим оком подигнуту пушку у правцу његовог лица.
-Ево ме. Дошао је трен да намиримо рачуне. Зар си мислио да сам ти опростио? Загрчио си ми двадесет година живота. Сад ми је свеједно хоћу ли да живим или мрем-просикта гневним гласом Надеждин отац.
-Иди, иди сине. Идииии. Ово је између мене и твога деде. Ти не носиш на својој души омразу ни грх. Збогом пођи-покуша да заштити свога сина осакаћени ратник. Ђорђе у хитром скоку стаде испред свога оца.
-Преко мене, деда! Само преко мене-узвикну млади ратник и крете лагано у правцу злокобне цеви. Надежда врисну на кућном прагу.Светомир стајаше немо као пред библијским призором док се бори добро са злом. Размишљаше попут ратника у одсудној бици. Али, овде је улог његов корен, изданак, нада, будућност-све његово.Време у коме се размотава клупко живота, захуктало се, незаустављиво. На домак кундака, сретоше се очи деде и унука. У старчевом погледу прогреја зрачак сунца. Да ли га обасја пркос из унуковог погледа.?Руке лагано спустише оружје у траву. Надежда закорачи у јеванђелску судбину.
-Опрости ми, оче мој. Не испуних твој благослов…Опрости…Прими у своје срце свога унука. На њему се два огњишта разгоревају.
Рука, која до пре пар минута држаше оружје, посегну за унутрашњим џепом сукненог зубуна. Кесу дуката испружи у Светомирове руке.
-Ово је задоцнели мираз моје шћери… Нека мир влада у овом дому. Да се сретно вратиш и образ не укаљаш, ратниче. За краља и отаџбину! Ако ме не затекнеш кад се вратиш, а вратићеш се, запали свјећу за смирај моје грешне душе.Збогом пођи!
Одјек копита запара тишину подно Липовца. Тамо где се част предачких корена и завештања бране и за које се гине, одјезди јединац испраћен благословом својих предака.На огњишту ватра се распламса јаче.
-Вратиће се- прошапута тихо Надежда.
-У његово здравље- наздравише измирене душе.
Једног летњег сутона, пред крај другог светског рата, прескочи ограду Светомировог дворишта гипка силуета. Два-три пута куцну о прозорско окно иза којег се назираше слаби пламсај светлости из петролејке. Нешто ненадано, радосно заигра у Надеждином срцу. Благо стисну раме свога човека и врати га на постељу. Журно приђе прозору, без страха од непознатог посетиоца.
-Ђорђе је жив,али се неће скоро вратити-прозбори незнанац у подераној униформи, осврну се око себе и нестаде.
Седамдесетих година двадесотог века, стиже писмо на руке остареле мајке. Неке марке са чудним сликама, непознатим словима, али душа препозна рукопис.Схвати да је писмо стигло из Америке. Дрхтава рука поцепа коверту. Зачудо, не пусти ни једну сузу. Само подиже очи према икони Светога Ђорђа и прекрсти се.
-Светомире, снаго моја! Доћи ће нам унуци. Унуци, наши соколићи. Четворо унучића имамо. Он… Он неће доћи… Не смије још… Да идеш за који дан у Београд да их дочекаш. Изданке наше… О, слава ти и хвала Свети Ђорђе, није нам се огњиште угасило.
КРАЈ
