Светомир покуша да скочи на ноге лагане, па се прибра. Још се живот није ослонио на његову једну ногу.
-Прочуло се по селу да је Надеждином оцу крепала крава.Што је грдан закопа у нашој шуми. Од неке опаке болештине била болесна,од шапа, јади га знали…Отровна кост се дубоко зарила у стопало нашега домаћина. Донесе кући грање храмљући. Ја одма’испрах рану ракијом, али се после два-три дана даде на зло. У’вати га грозница, трес’о се кревет у вајату од његове дрхтавице.У бунилу помињао тебе, и свадбу, и унуке, и све наше што бијаше…Ти си сине, бегени’со Надежду. Сам одлучи што ти је чинити. Она вене од чемера и туге. Кажу да ће и она Богу на истину. А, како да те сачека и у очи те погледа, како?-говараше Стамена кршећи од јада прсте на рукама.
-Није она ни за шта крива, мајко, није…
Вест о Светомировом повратку из рата, одјекну кроз село као громовна муња. Преко ограда дошаптаваше се доконе жене чији грех искупи својом осакаћеном ногом Стаменин јединац. Кад не могадоше ништа да ишчепркају из породичног живота, јетко говораху да се грехови наслеђују до деветог колена, па ето на њему се,,сломише кола“.И ето куд ће он сад такав и ко ће богаља узети за мужа, и имање ће пропасти, све се урушити…Глас о повратку ратника стиже и до Надеждине куће.Само на трен њени испијени образи попримише рујну боју. Обори очи да је не изда копрена од суза.
-Богаљ… Не обавезује те ништа према њему.Готово је с тим обећањем, Надежда. Но, да ми гледадмо што нам је чинити. Већ се неки просци спремају да дођу у просидбу. Пре неки дан сретох код воденице Марка Обреновог. Израсто у ваљана момка. Кућа на гласу. Ђед му био сеоски кмет, отац трговац грађом, пинтор, двоје коњске запреге има, чезе, њиве, дућан у граду. Нешто начух да би се ородили с нашом кућом. А, њима мираз не треба. Још ћу се распитати је ли то они озбиљне намере имају, па да се спремимо како доликује да просце дочекамо. Млађа ти сестра стиже за удају. Њој на путу да не стојиш-говораше Надеждин отац.
Надежда подиже поглед према мајчином лицу. Молећиво ишчекиваше њену подршку, неки знак да је на њеној страни. Мајка као разбрајаше вођицу на везеној чарапи. Отћута неми вапај своје кћери.
-Греота је, оче. Пред иконом сам му се заветовала. Нећу без његова благослова. Не могу! Зашто ћутиш, мајко?Бојиш ли се Бога?
-Он те не би хтио све да се здрав и читав вратио. Нема од тог посла ништа. Они проклињу све наше до деветог кољена. Знам ја. Осуђују нас, засигурно, за смрт његова оца. Па, нисмо ми криви. На утрини закопали краву, па шта. Судбина му била да пострада. Божја воља. А, нисмо је могли у нашему закопати. Наше шуме су с друге стране села-одговори мајка, не подижући поглед са рукодељи.
,, Морам га видети. Што прије. Кол’ко сутра. Макар ми судњи дан био, морам га видети“- грозничаво размишљаше Надежда.
Сутрадан смирена, чак помало умилна, порани до бунара да донесе свежу воду. Сачека оца испред куће са бардаком у руци и пешкиром преко рамена.
-Чекам те оцо, да се умијеш, па да идем да пустим стадо доље у пољу.Понјећу и преслицу и ‘рану, па да останем цео дан. Доћи ће ми и Стана Сретенова, па да се мало дружимо.
-Ако, ако кћери.Разумна си ти. Још мало свадбу да спремамо- похвали је отац.
А у пољу, наспрам Светомирове куће, Надежда запева као рањена птица. Пева и дозива кроз сузе, пева и преклиње тражећи помоћ од Бога и опроштај од Светомира. У њеном гласу на моменте беше и умилне наде, на тренутак се глас кидао као нити које је грозничаво испредала са кудеље на преслици. Сузе су падале на предиво као капље росе са ливадских цветова.Светомир грозничаво ослони снагу и ужурбаност на дрвену штаку.Обуче најлепше чакшире, везену кошуљу и зубун. Некада је тако одевен био највиђенији коловођа на вашару. Мајка не проговори ни једне речи кад га испрати са кућног прага. Само вапајно начини знак крста за његовим посрћућим корацима.Знала је. Дошао је тренутак да се суочи са својом судбином. Док се њен син журно приближавао акордима испрекиданим болним јечањем, Стамена клече пред икону Светога Ђорђа.
-О, надо и снаго наша, крсно име наше, заштитниче и победоношче зла, теби прибегавам кукавна и бригама бременита, сатри невидљиве аждаје што ми кућу разграђују. Сачувај ово мало снаге на којој се темељи овог дома држе. Не дај Свети Георгије да нам се угаси ватра на прочељу. Погледај на мога сина јединога што даде откуп за све грехе знане и незнане. Подигни га Пресвети, десницом својом кад посрне на каменитом путу свог мукотрпног саплитања. Узми од мога живота последње трзаје. Додај њему ово мало преостале снаге из мојих дамара. О, заштитниче дома мојега, ти измоли од Господа и оно што ја искати не смем. Не дај да слана спржи моје последње изданке.Па, јопет не како ја иштем, већ како Бог одлучи, нека буде. Али знам кукавна да се Бог неће оглушити о Светитеља својега…
Док се тако мољаше, запламса се ватра на огњишту, варнице се распршише као мале звездице на небу. У срцу мајке молитвенице заигра необјашњива радост. Осећала је да ће њене молитве бити услишене. У шкрињи девојачке спреме изабра најлепши везени пешкир којим окити икону Светога Ђорђа. Из очију се сливаху сузе благодарнице. Нада се удоми у њеном срцу.Светомир баци поглед према пољу, мобилиса снагу и смирење и крену у сусрет неминовном тренутку за којег је знао да се мора суочити с њим.Кроз јабучњак се као песма славуја, проносио сетни глас Надеждине песме. Што се више приближавао пољу, тај глас је био јаснији, час милозвучан, час се претварао у болни јецај. Ратника победи чежњивост и пригушена сета једног тананог бића које му се заветоваше на верност и на љубав-баш као што беше његова заклетост Отаџбини. Кроз некошене ливаде вијугала је утабана стазица која је спајала два засеока. Између високих трава корачао је својом распламсалом надом бивши ратник. Надежда спази издалека његову стаситу фигуру, утихну песму и прихвати се преслице и вретена.Срце поскочи у грудима, румен се разли по њеном испијеном лицу. По први пут знала је да ће испунити дато обећање, упркос свему. Два бића се сретоше наткриљена плавим небеским сводом и Божјим благословом. Светомир застаде на домак Надеждиног погледа.,, Лакше је било на Кајмакчалану“- помисли помало збуњен. На трен је оклевао, у трену смишљао речи, али узалуд.Погледа на штаку стиснуту испод пазуха и заћута. Тишина се разли зеленим пашњацима као студена вода из разбијене тестије. Надежда се прва прибра. Одбаци преслицу и предиво и крену прему својој судбини.
-Здраво се вратио, јуначе и надо и снаго, и поуздање моје…
