У моме завичају, имала сам прилику да чујем. ,,Е, тај је пенџетирао образ.“ Гледала сам лица мојих комшија, мојих родитеља, загледала се у моје мало лице у огледалу. Нисам примећивала ништа необично.
-Мајко, како се пенџетира образ ? –питала је моја знатижеља.
-Е, не дао Бог у нашу кућу. Не запиткуј свашта. Нема тога код нас.
Много година касније схватила сам значење те народне, метафоричне кованице. Сретала сам пенџетиране образе, али и занатлије којима је пенџетирање била делатност. Наравно, не пенџетирање образа, већ ципела.
У моме граду постојала је четврт са занатским радњама, угнежђена на чворишту путева, у близини аутобуске и железничке станице. Био је то део града са звонком, миришљавом душом. Не знам зашто се тај кварт и данас зове,,Мегдан“.Можда су се некада на том месту укрштале сабље и џафердани, бранила се част и образ у двобоју. Ко зна. Ето остао је,,Мегдан“ а мегданџије су нестале у прохујалим вековима. Између занатских радњи налазила се кафана, стециште занатлија, путника намерника који су после обављеног посла у суду, у катастру, на пијаци, свраћали на кувану ракију, чај или ручак. Пошто огреју промрзле прсте, пртили би на раме торбу са: сољу, шећером, лучем, шибицама, понеком бомбоном и медењаком и кретали пут својих завејаних села.
Био је то период опуштенијег, безбрижнијег живота, са мање новца у џепу, али и са мање брига у глави. Прву јутарњу кафу занатлије су пиле са комшијама из суседних занатских радњи, прелиставали су,, Политику “ али и,, бистрили“ су политику, тумачили светске кризе, прогнозирали исходе, делили бриге и разбибриге, типовали на омиљени фудбалски клуб, разгоревали навијачке страсти, давали савете и примали савете једни од других. Минуло време…У том кварту остала је још само сарачка радња. Више је затворена него што ради, али се не да, пркоси као последњи непокор прохујалог времена.
Радосна сам што у мојој улици,,живи“обућарска радња. Понекад измислим неку услугу, па свратим, осетим мирисе и звуке прохујалог времена, измамим по неку причу.
-Комшија, хоћеш ли да ми промениш рајфешлус на ранцу ? Треба ми за сутра. Идем на планину.
-Али, ја сам обућар…
-Знам да си обућар. Имаш ту машину за шивење. Умеш ти то. Где да нађем шнајдера? Ето, твој комшија данима не отвара радњу. Држи у излогу неколико шајкача, котурове конца, замршену клупчад. Данима тако…Празно и тихо. Но, одох ја по две кафе из кафане у комшилуку.
-Немој кафу. Донеси пиво у зеленој флаши, нека буде ‘ладно.
-Да и ја пијем пиво?
-Него шта? Ти једну чашу, ја остатак из флаше …
Ех, није ми ни до кафе ни до пива. Желим причу, да удахнем дух минулог времена, да заподенем казивање што се крије у угловима овог малог занатског простора, патинираних зидова на којима је и стара породична фотографија, и икона и постери познатих спортиста.
Обућарски занат је, попут многих занатских умећа, скоро угашен. У времену јефтине и ружне обуће из увоза, ретко ко се одлучује за ручно прављене ципеле, или за поправке ципела. Ипак, сваки град је сачувао по неког обућара, истинског уметника свог заната. Обућар је занатлија који се бави ручном израдом ципела, по мери и избору муштерија које желе уникатни пар обуће, по последњем модном тренду.То су, најчешће, муштерије рафинираног укуса и доброг материјалног стања. Мајстор пажљиво слуша захтеве муштерије, предлаже модел, показује квалитет и боју коже, сагледава мане и деформитете стопала, да вештином и додацима при изради обуће прикрије недостатке, а да ципелу учини удобном, да сачува муштерију, да се квалитетом свог производа препоручи. Сталне муштерије су имале свој калуп, отисак стопала, навикнути на свог обућара, остајали су верни корисници његових услуга које су често биле равне уметности. Доњи део ципеле рађен је од тврдог говеђег бокса, а ,,лице“од фине, танке телеће коже разних боја. Постоји и други део обућарског заната –поправка ципела или крпљење. Понекад се то чини из потребе, да се још који месец носи стара обућа, а понекад се нерадо растајемо са удобном ципелом, што се приљубила уз наше стопало, греје га, чува, штити, проноси га каменитим и травнатим стазама, трпељиво, као верна чуварка. Када смо на нешто навикнути, народна пословица каже:,, Навикнут к’о на стару ципелу.“
Ципеле су, кроз време, мењале облик, висину поптпетице, прављене су у комбинацији различитих боја, материјала, од коже, у комбинацији коже и платна, од плиша, са веома високом штиклом, за посебне прилике, плесне дворане, свечане пријеме, када се блиста у гламурозном издању, или са средње високом потпетицом за свакодневне пословне обавезе, елегантна кожна ципела, затим равне балетанке, сандале, римљанке…Шта све нема у збирци наших ципеларника: ципела, сандала, балетанки, полудубоких ципела, гојзерица, мартинки, чизама дубоких и кратких, јапанки…Нажалост, највише патика свих боја. Кад се само сетим ноћних путовања за Трст, трчања на,,Понте –Росо “ за чизме, оне фине, као да су за моју ногу прављене, постављене танком кожом, па љубазних, вештих трговаца који увек продају бар пар обуће више. А по повратку кући, једва сам увлачила уморну, натечену ногу у уску чизму што мами поглед и мучи стопало.
Седим на старој тапацираној столици у обућарској радњи мога комшије. Преко пута мене прашњаве полице натрпане старим ципелама, чизмама са откинутом штиклом, сандалама са прекинутим каишима, са патикама одлепљених ђонова.Ту је и пар војничких цокула и једне копачке окачене на зарђалом ексеру. Размишљам…Сваки пар старе обуће крије по неку причу, неку тајну- са првог љубавног састанка, са неког пословног ручка, неког егзотичног путовања, неког планинарења, неку шетњу у веселом друштву…Шта ли крију војничке цокуле? Да ли су сачувале главу своме власнику? Постоји једна народна пословица:,,Чизма главу чува, шубара је квари.“ На дну полице тубе са лепком, разне четке мале и велике, кутије са ималином разних боја, шила, тањи и дебљи конци, прљаве фланелске крпе, велике игле.
Неопходан део обућарског алата је козлић, метално помагало на које се ставља ципела, када се при изради или поправци укуцава ексер да се не повреди, ионако, жуљевита и уморна обућарева рука. Ту су и разни чекићи и шила. Савремене обућарске радње имају шиваће машине на струју. Ипак, руке и стечено искуство су незаменљиви у обућарском занату. Некада су сиромашне муштерије на ципеле стављале блокеје, металне додатке на ђону, да би обућа дуже трајала. Дотрајале ђонове мајстори су пенџетирали, преко постојећег ђона постављали су друге, јаче пенџетиране ђонове.
Мој ранац је одавно поправљен. Док лагано испијам моју чашу пива, пратим пенџетирање једног старог пара мушких ципела. Лице ципеле угланцано, уредно, као уредно обријано лице неког старог господина. Светло браон мокасине са ,,Понте –Роса“. Помислих како се власник ових ципела тешко одриче неког прохујалог времена у коме се брани стил, романтика, поетика, манири. Покушавам да схватим народну узречицу о,,пенџетираном образу.“ Па то су људи који немају образа, отприлике тако, које не дотиче ништа, који се ничега не стиде.
Ципеле су одлика стила, културе, отмености одређене особе. Нажалост, потиснуле су их патике разних брендова. Патике су постале престижни артикал по коме се мери материјални статус. Само да су оригинал –тако захтевају садашње генерације. Ципела заблиста у неком свечаном тренутку, пословном састанку, пријему, разним прославама. Уредност ципеле говори о сваком појединцу. Некултурно је носити прљаве ципеле или оштећене, искрзаних потпетица. Постоји неко уврежено правило, ако ћеш да процениш карактер неке особе, погледај му ципеле.
Отварам ципеларник препун обуће. Шта све ту има… Дивне ципеле само једном обувене, за прославу матуре, висока потпетица, са машницама, лаковане, неколико пари скупих чизама, ципела разно-разних, папуча, сандала, гојзерица, чизме за кишу, највише патика. Одлучујем се да издвојим неку обућу коју више не носим. Па то је моја најскупља обућа. Нека је. Размишљам коме да је поклоним. Хм…Никоме. У велику непровидну кесу спуштам ципеле и успомене, оне дивне и оне што боле. Кесу спуштам поред контејнера и журно се враћам на терасу. Знатижељна сам. Млада жена се окрену око себе. Узе моје успомене и отиске стопала. У здрављу их носила.
Обућари су наше драге комшије према чијем труду се треба односити са поштовањем. Не пенџетирају они само ципеле, већ и једно романтично време које чувају да што дуже траје. Они нас подсећају како је дивно бити човек међу људима.
