Анђео чувар голуждравих птића

Свети владика Николај Велимировић је говорио:,,Мајка је биће најсличније Богу.“

Да би дочарао сву ширину мајчине душе, описао је разбојника осуђеног на смрт и његову мајку која моли за његов живот:,,Погубите мене уместо њега. Не знате ви колико је он добар.“
Мајка… Безброј пута можемо изговорити ту реч и увек ће звучати као света песма, химна, молитва, ода животу. Милозвучно и топло се спушта у наше срце, приљубљује се у наше мисли, молитву, уплиће се у најтананији део нашег бића. Мајка нам дарује живот. У том даривању комад свога срца, душе, разума. Даровање је болно откидање од своје сопствености, крик који се претаче у први плач, потом у гугутање, па у прву срочену реч. И, опет, је на почетку мајка. Прва срочена реч је мама (мајка ).
У химни посвећеној Пресветој Богородици певамо:,,Благословена си ти међу женама /и благословен је плод утробе твоје / јер си родила спаситеља душа наших.“ Избавитеља и победитеља свакога зла родила је мајка, Пресвета Богородица. Зато се ми верни у молитвама и искушењима обраћамо Мајци Божијој да моли сина свога да нас избави и спасе од свакога зла, с надом да Син неће одбити молитве Мајке.
У епским народним песмама мајка је хероина надљудске снаге и части. Мајка Јевросима заклиње свога сина да не изгуби душу и поручује му да је боље да изгуби главу, него своју да огреши душу. Мајка девет Југовића откида своје синове од срца и шаље их заклете и причешћене у вечни живот и у епску песму, шаље их у војску цара Лазара, на Косово равно.
Мајка је највећа и најчешћа заклетва. Деца се често у жаргону олако заклињу мајком, несвесна какву светињу приносе као залог малих, безначајних заклињања. Међутим, ако се неко закуне у мртву мајку, та заклетва се не пориче. У патриотском надахнућу моју отаџбину зовем мајком. То су посебни тренуци родољубивог заноса када кажем:,,Моја мајчица Србија.“ У тој реченици је сажето моје родољубље, брижност , понос, молитвеност …
У традицији мога народа ниједна одлука се није доносила без благослова мајке. Често су мајке правиле компромисе са својом душом, са традиционалним схватањима живота, да би њихова деца била срећна, да их не осујете у њиховим жељама и плановима. У важним животним прекретницама мајка је благословила своју децу: када су одлазили у војску, на школовање, пред удају или женидбу, пред полазак на пут, у рат. Са скупљена три прста десне руке чиниле су знак крста на лицу свога детета и говориле:,,Бог те благословио, да се жив и здрав вратиш, да те свако зло мимоиђе, образ да сачуваш.“ Закриљени тим благословом одвајали смо се од мајчиних скута и заштитничких руку, кретали на животне узбрдице и низбрдице, спотичући и подижући се, испијајући чемер и медовину живота, увек чудесно спокојни, знајући да над нама бдије мајчин благослов. Мајчина молитва је духовна одежда којом смо топло заоденути и заштићени. Нико не може тако снажно завапити Богу за спас и здравље своје породице и нико као мајка тако искрено благодарити за напредак, здравље, срећу своје деце. Насупрот благослову је мајчина клетва. Од ње се свако здраворазуман чувао. Онај ко је заслужио мајчину клетву, боље да се није ни родио.
Мајчина заклетва је посебан феномен. То је узвишени, библијски чин који прожима цело биће, на светлост живота износи моралност, сву честитотост и чојственост потомака једне породице. Заклињање је последњи вапај душе, јавља се ако синови не могу да се договоре око наследства, или важних питања за опстанак породице. Тада на животну сцену ступа мајка и над својим усахлим грудима заклиње:,,Тако вам мајчиног млека којим сам вас задојила…“То је последње прибежиште пре него се избије камен из кућног темеља и разруши се дом. Над заклетвом мајке небеса се клањају, а потомци погнутих глава заветују. Познати су примери да је проклетство стигло оне који су се оглушили о мајчину заклетву.
Мајка непогрешиво осећа који је пут насигурнији за њено потомство. Често полуписмене, инстиктом изоштрене, урођене мудрости знале су да препознају стазе опасности и искушења на путевима своје деце. То се у златиборском крају зове животна школа . Знале су где чекају бусије на којима се ломе кости и душа. И у понирањима у грех и у искушења, избављење доноси мајчина рука, увек спремна да сабере своју мудрост и снагу, да обрише зној и прашину, гареж и грех са лица свога посрнулог детета, као у делима Достојевског, да умију душу покајањем, да је одевену у беле, светле одежде врате на стазу Господњу. Има једна узречица у моме крају:,,За мајку нема несрећника.“Таква је жртвена љубав мајке.
Чудесне су чаробнице наше српске мајке. Умеле су од ништа да створе изобиље, да сваку студен раскраве својом топлом душом, да пронађу лековито биље за сваку рану, да уберу прве трешње, јабуке петроваче, крушке лубеничарке за децу на школовању у граду, да ноћу месе штрудле, ванилице, пите, кифлице, да првим јутарњим аутобусом шаљу корпу у град, да замиришу својом душом своје изданке. На сваку су жртву биле спремне да би деца била срећна: да продају дукат из девојачке спреме да купе ћерки матурску хаљину, качицу кајмака за ђачку екскурзију, своју рукодељ за нову гардеробу свога школарца. И када су болеле руке и леђа, и клецала снага, дочекивале су са осмехом знаног и незнаног госта, путника намерника, знале за сваки ред, чувајући образ свога дома , али и куће из које су потекле.
Своје патње, болести, страхове, мајке су скривале од своје деце испод шарених марама, будиле се са молитвом да ће све проћи, утихнути, да тако мора да се аргатује на њиви Господњој. А, како да оптерете децу која су бременита својим бригама: због неотплаћеног кредита, неизмирених рачуна, проблема на послу, поквареног аута, летовања, путовања у иностранство…Тако су текли свети животи наших мајки. Колико смо им дужни? Мало је небо за наше искупљење.
Када нас дочекују и испраћају, када нам нежност уплићу у коси, када нам жуљевитом руком милују лице, мајке дарују по комадић своје душе.
Ма где да сам била, штитио ме је благослов моје мајке. И сада задрхтим када се сетим њених речи:,,Нека те Бог чува, моја лико.“ Моја мајчица…Штитила ме је њена молитвена душа, њен немир и сузе, њен вапај, њени недељни одласци у цркву по киши, снегу, студенима. Често пртећи снег, носила је завежљај молитви у своме срцу да их принесе Богу за своју децу. Посебна сећања на моју мајку су моји недељни доласци кући из града, из мојих гимназијских дана. У мојој тинејџерској глави ројило се много планова, жеља, снова о будућности. А у мајчиној души стрепња да ме не,, скрену “ са пута нека примамљива искушења, којекакве варке и,,шарене лаже“, још недораслу животним прекретницама, још наткриљену мајчиним скутом. Када сам се приближавала родитељском дому, срце се отимало из груди, убрзавало откуцаје и моје кораке. Дим из оџака грејао је кров мога детињства и моју душу. Знала сам да је мајка поранила, заложила ватру, да спрема све што волим, а чега нема у граду. Наш сусрет је био дуго грљење. Угнежђена у мајчином загрљају, упијала сам мирисе наше куће, дворишта, цветњака, окућнице, бехаре старих јабука, мирисе мајчине душе. На моменте мајка ме је одмицала од себе, да ми се загледа у очи, да у њима потражи какву тајну, па би ме, опет, привијала уз своје узбуђено срце.
Моја мајка је увек спремно дочекивала све ветрометне, животне, камџије које су фијукале претећим звуком. Хватала се у коштац са свим недаћама заклањајући децу да их не стигне удар тешких искушења. Подносила је и губитке и даривања стојички, некако епски. Са народном пословицом као мотоом свога живота:,,У добру се не понеси, у злу се не покуди.“ Памтим њена дуга бдења уз братову, или моју постељу када смо били болесни, њену руку на мом врелом челу, упорно мењање хладних облога, утеху, забринутост у погледу, њене речи:,, Није то ништа. Не да тебе мајка.“ Памтим је у свим пословима у кући, на њиви, у врту, цветњаку, за разбојем, са плетивом у рукама. Памтим њено топло крило у које ме смештала, док ми је говорила о традиционалном моралу, како да се понашам у одређеним приликама, како да поздравим и поштујем старије. Памтим у њеним рукама златно-жуте хлебове који су личили на огромне дукате. Мајка ме је научила да пишем, читам, рачунам, пре поласка у школу. И још много штошта што темељи живот.
Историја српскога народа памти многе свете мајке:Ану, мајку Светога Саве, у монаштву Анастасију, царицу Милицу, у монаштву Евгенију, Јефимију, прву српску песникињу и учитељицу деце царице Милице и цара Лазара који су јој пружили дом и сигурност на свом двору после погибије њеног мужа у Маричкој битци. Из захвалности, на зеленој чоји, златним нитима извезла је ,,Похвалу цару Лазару“ која се чува у манастиру Хиландару. Тешко је страдање мајке Ангелине Српске последње чуварке српске круне и славе, болни губитак синова, прогонства, непрестана борба за очување славе и имена српскога рода. Почивај у миру, мајко крушедолска. О жртви царице Милице, која је своју најмлађу ћерку Оливеру дала у харем крвнику свога мужа, писала су многа пера српске књижевности. Ја се клањам земном метанијом пред таквим одрицањем једне свете мајке за спас свога рода.
Све знамените личности, поникле из српскога рода, величале су улогу мајке у својим животима: научници, писци, песници, војсковође, владари … У  делу Добрице Ћосића: ,,Време смрти“ описан је библијски призор после Колубарске битке. Када је победничка, српска војска, кроз Ваљево спроводила заробљене аустро-угарске војнике, српске мајке су излазиле из домова и даривале их јабукама. Тиме су посведочиле јеванђељско учење:,,Љубите непријатеља свога.“ То могу само свете мајке светога народа.
Нека су благословене све наше мајке. Оне које нас грле и оне што се моле за нас у Царсту благословене тишине.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име