ОПТИНА ПУСТИЊА је мушки манастир смештен у Калушкој области. Читајући житија Оптинских стараца, замишљала сам скроман манастир до кога се долази дугим пешачењем кроз шуму. Међутим, дочекала нас је величанствена лавра, са више цркава и параклиса, окружена конацима за монаштво и госте и бројним објектима економске намене. Стигли смо у тренутку, када су звона позивала вернике на молитву. Та јединствена мелодија непрестано одјекује у духовном запису моје душе. Учинило ми се да безброј прапораца бруји из шуме која уоквирује манастирску порту, или да се огласило цвркутање из оркестра умилних птичјих гласова. Главни оптински храм посвећен је Ваведењу Пресвете Богородице. Још два храма су у манастирском комплексу. Један је посвећен Марији Египћанки, а други Икони Богородице Казанске
У Оптину су по духовне поуке долазили:Достојевски, Толстој, Гогољ, Жуковски, чак и чланови краљевских породица. Старац Амросије је био најпознатији духовник свога времена. Сматра се да је његов лик заживео у делу Достојевског, у роману,,Браћа Карамазови.“ Оптина је била и духовни центар цара Николаја првог.
Изнад Оптине Пустиње налази се шума са високим буковим стаблима, између којих вијуга уска стаза. Придружујем се неколицини знатижељника који се одлучују да истраже околину и тајновитост шуме. После стотинак метара, лагане шетње, долазимо до Источника студене, освежавајуће воде. Метални ланац од дебелих алки и једна омања посуда за воду. Призор као у древним временима. Русија је то…
После Дивјева, Оптина је наше друго коначиште у манастирским конацима. Имам утисак да смо у неком кнежевом конаку. Собе су са веома високим плафонима, са прозорима који су сачињени од више ситних окана. Тешке драпере од броката и дивне снежно-беле завесе дају изглед господствене отмености. Намештај је од тешког буковог дрвета, масиван, украшен изрезбареним детаљима. Златне месингане ручке на комодама одају утисак рафинираног стила. Огромно огледало у овалном раму, у коме посматрам моје озарено лице. Осећам се као каква племкиња која је дошла у госте угледним рођацима. Кревет је посебна прича. Са високим дрвеним наслоном, на коме су изрезбарени ситни украси, над којима из патинираног рама, будним оком бдије лице неког од оптинскох стараца. Тек, да опомене на каквом смо месту удомљени. Огромни јастук је опточен богато набраном чипком. Просто ми дође жао да пореметим ту префињеност. Е, посебно сам се одушевила покривачима. Шарене деке, ручно ткане, па посебним поступком ,,ваљане“, мекане, а топле. Такве први пут видим. Русија је то, јединствена у свему. На сточићу, поред кревета, црвене корице, траже моју руку и моју молитвеност. Свето писмо на руском језику. Заправо, то је печат свеукупне лепоте оптинских конака. Седим на дну кревета, размишљајући да ли је баш на овом месту Толстој градио лик Безухова, Вронског, Ане Карењине…Да ли је овде правио стратегију за битку код Аустерлица. Можда је Достојевски у овом благословеном храму тихости и светости градио ликове својих покајаних разбојника.А, моја душа се пуни капима са овог светог источника, баш као што се напојих капљама воде са студенца у шуми, изнад цркве посвећене Марији Египћанки.
Русијо, ја ћу те увек звати матушком. Због цара Николаја Романовог, који је запретио дволичној Европи, да би спасла мој напаћени народ у Првом светском рату. Због Серјошке Јесењина, чије сам стихове слушала, наслоњена на раме вољеног бића, у јулској ноћи, док се море прикрадало да посведочи о једној љубави…Због Достојевског који ми је давао сламку наде и вере у болу и патњи…Због Толстоја, моралисте, који ми је стављао барикаде на путу изазова, због Тургењева, Чехова, Цветајеве, Ахматове…Због ,,Каљинке“, ,,Лабудовог језера“, ,,Оњегина.“ Због наше свете православне вере…И сваки камен који се баци на тебе, биће рана на мојој души.
КРАЈ
