На Источнику Светог Серафима Саровског, брезе и врбе огледају своје лице у језерском огледалу. Танане гранчице, као дуге ручице неке сањалице, додирују стакласту површину воде. На ободу језера налази се неколико дрвених кабина за пресвлачење. Одевени у беле стихаре, стојимо уз језеро, као какви бели лабудови. Сунчани, августовски дан. Гледамо једни у друге, одлажући тренутак да закорачимо у студену воду. А, онда крећемо радосни. Преко дрвених дасака улазимо једно по једно у језерце, три пута се прекрстимо, погрузимо се, и освештани излазимо. Температура воде је три степена, али се нико није разболео на овом источнику.
…У тронедељном прохођењу руском родином, примале су нас раскошне манастирске лавре, Оптина пустиња, Сергијев посад, манастир Шамордино, сав саздан од изрезбареног дрвета, као од чипке, Муром, Вирица, Гатчина, Смоленск, Псковско-печерска лавра, Свирски манастир… Од Москве смо се успињали према северу, кроз простаране степе у којима столују елегантно обучене брезе, улазили смо у тајге, па опет у непрегледна пространства златастих поља из којих су извиривиле дрвене даче, као скривени цветови у високим травама. Ако бих неком детешцету желела да опишем кућицу из бајке, у којој царује срећа, онда бих се сетила руске даче.То су куће од дрвета, са украсима изнад прозора и врата, са дрвеним посивелим кровововима А, у дачи, радосна дечица, окупљена око мајчине љубави, уредно очешљана и одевена. На столу се из дрвених посуда извија мирис неке од руских каша. Док у молитвеној тишини звецкају кашике, мајка их љуби погледом. Из срца узноси молитве Богу, тихо, тихано говорећи:,, Господи, помилуј…“
САНКТ ПЕТЕРСБУРГ сам ишчекивала са устрепталом чежњом. Све сам знала о граду на Неви, а у ствари нисам знала ништа. У мислима сам премотавала сазнања из историје о граду мученику и хероју, као да ће ми бити од значаја у сусрету са најлепшим градом на свету. Неко рече-
-Северна Венеција…
– Неупоредива је ова лепота, јединствена и непоновљива, ни са чим упоредива…-прозборих одушевљена.
Љубав са северном руском престоницом је букнула на први поглед. Најлепши град на свету. Дефинитивно…И не знам шта је лепше-сагледавање Ермитажа, Зимског дворца, Храма на крови, који је споља сав у мозаицима, музеја, тргова, двораца, галерија, храмова, или крстарење Невом и разгледање града са реке. Док пред занесеним погледом промичу историјска здања, прену ме глас руског водича:,,У оној кући је живео Александар Пушкин.“ Да, ту је градио Оњегинов лик, мајсторски брусио до уникатности.
О историји Петрограда, Лењинграда, Санкт Петрербурга, једног истог града, којему су владари мењали име, знамо много. Не бих у мом запису додавала ни једну нову чињеницу. Ја се поклањом пред жртвом, пркосом, издржљивошћу, васкрсењем руске душе, поклањам се граду хероју, који је издржао страшну опсаду за време Другог светског рата, али је остао непокорен. Неман је поломила зубе на жртви страдалног руског народа. Док ходам велелепним трговима, замишљам петроградске страдалнике, који из удубљења насталих од граната, скупљају воду, који у фатаморгани пружају руке за парче хлеба. Али душа, душа словенска радосно одлази у руке творца, а отаџбину завештава будућим покољењима…Тако је кроз векове.
Санкт Петербург је град неугасле светлости, белих ноћи, у којима се романтичари надмећу у лепоти снених погледа, а песници у полусну пишу најлепше оде бившој или садашњој љубави. Све романтично, или полубудно заплиће се у пијаном заносу Невским проспектом. На обалама Неве, стражаре Зимско село, Ермитаж, Перто-павловска тврђава, у којој је био заточен Достојевски. На сваком кораку се присећам Достојевског. Има тих великана из света књижевности, који нас уплету у мрежу свога стваралачког духа, чији заточеници остајемо заувек. Такав је и наш Меша Селимовић.
Санкт Петербург…Када би све знаменитости света нестале у неком катаклизмичном потресу,а да остане Ермитаж, било би довољно духовног блага, да осветли човечанство. Највећи музеј на свету садржи преко три милиона експоната. Можда највећи допринос за сабрано уметничко благо, припада царици Катарини Великој. То је она Прускиња, прагматична и хладнокрвна, што је придобила наклоност и поверење војске и збацила са власти свог неспособног мужа. То је она контраверзна владарка, која је више заволела Русију, него родну Пруску и учинила је моћном и дивљења вредном земљом на свету. Највредније благо Ермитажа, сабрано је за време њене владавине. Е, сад… О Потемкину, Орлову и осталима ћу да ћутим…Ни речи…То су тајне закључане у царичиним одајама. Само понека интрига се искрадала да трачари по петроградским салонима, у чајанкама у пет. Кад боље размислим, то су пакости невољених племкиња, посивелих од зависти.
НАСТАВИЋЕ СЕ…
