Једног летњег поподнева посетила сам предео косјерићког краја, раскошну природу коју није нарушила људска рука. Пут ме је довео у Сечу Реку, до старе цркве брвнаре. То је призор од кога задрхти срце, сваки дамар, пробуди се непокорни родољубиви ген. Дочекали су ме крајпуташи који су као верни стражари окружили древни храм. Анђеоска стража…

Песник Алекса Шантић поручује својим стиховима:,,Народ је овај умирати свик’о/у смрти својој да нађе лијека.“Кад затруби бојна труба, затрепери патриотски ген, онај што је у корену, у темељу бића, пробуди се непокор и инат, јер народу мојему је исто ићи на свадбу или у рат за одбрану кућног прага, а праг је отаџбинска међа и комад дрвета или камена што води у светињу или у родитељски дом. Паљена, мрвљена, скрнављена, сакаћена, душманским гранатама преоравана, распињана на крсту историје, носила је непокорен барјак наша мајчица Отаџбина. Из пепела је узлетала и васкрсавала као бела голубица…

Наши преци нису живели живота ради. Свему су били наредни, увек на опрезу, једним оком будни, једним ухом ослушкивали су звуке из даљине, из близине, живели су по Јеванђељу верујући да се свака кап тежачког зноја, свака рана, сваки ожиљак, свако доброчинство, блага мисао, милостиња бележе у књизи Господњој. Највећа срамота и жиг на породичном имену било је неодазивање на отаџбински зов. Тај однос према грумену праотачке земље остао је до данашњих дана.

Балкански и Први светски рат позвали су прекаљене ратнике, али и цвет српске младости, тек стасале младиће, добровољце српског рода из далеких земаља, уметнике, књижевнике, сељаке и интелектуалце, гуњ и шињел, војничку чизму и опанак, искуство и младалачки родољубни занос, ђедове, очеве, синове…све под исти барјак. Причешћени отаџбинским завештањем смирено, пркосно, хитро, уз молитву и мајчин благослов, кретали су на зборно место. Моји преци у чувену Дринску дивизију, па у све битке редом до албанске голготе и до Крфа. Брат мога деде по оцу остао је у Плавој гробници. Због њега сам ишла на острво Видо, тражећи упорно у маузолеју плочицу са његовим именом. Спуштала сам се до мора загледана у плави бескрај несвесна да ли ме запљускују слане капи морске воде, или се сузе сливају низ моје лице.

Отаџбина је темељ, праг, кров, воћњак, ораница, прва бразда, забран, таласасто море пшенице. Отаџбина је момачка песма, девојачка суза, дечје гугутање из колевке. Отаџбина је гнездо препелице у крошњи бремените јабуке, звоник старе цркве, камени споменици који бдију над уснулим душама, уморним од тегобног живота, које су се Богу молиле, Крсну славу очувале, заклетву одржале, чистог образа кроз живот проходиле. Зар се неко могао оглушити о Отаџбину? Наши преци су знали каквој светињи завештавају живот. Знали су то и млади регрути који су у ходу калили борбену вештину, урођеним виспреним инстиктом чували главу, вешто избегавајући непријатељске замке, следећи прекаљене ратнике. Хиљаду и триста каплара, била је последња одбрана напаћене земље, букет академске младости, највредније и најсветије што један народ може принети на отаџбински олтар. Ношени родољубивим стиховима Ђуре Јакшића:,,И само дотле/до тог камена, до тог бедема/ногом ћеш ступит можда поганом/дрзнеш ли даље чућеш громове/како тишину земље слободне/са грмљавином страшном кидају.“Одлазили су у славу.

На бојном пољу остали су многи голобради ратници или смрзнути у врлетима неке туђе земље, заспали у снегу сањајући огњиште родитељског дома, мајчине руке које нуде комад топлог хлеба. Остали су без обележја, без споменика, неопојани. Неке мајке су пратиле своје синове, ослушкујући одјек битке, носећи им преобуку, вунене чарапе, по мало хране из родитељског дома. Једна од таквих мајки била је и Макрена из косјерићког краја коју је овековечио књижевник Милован Витезовић у приповеци,, Чарапе краља Петра.“Мајка Макрена је стигла до старог краља и задужила га да преда вунене чарапе њеном сину, када га пронађе. Нажалост, син није дочекао да згреје промрзла стопала у мајчиним чарапама. После рата, Краљ Петар је подигао споменик мајци Макрени.

Када је рат утихнуо, преживели ратници су се враћали својим домовима. Голобради младићи су сазрели у људе, прекаљени ратници са проседом косом, са ожиљцима од гелера и са ожиљцима на души. Неко се враћао у родитељски дом у коме се разгоревало огњиште и живот, у мајчине напаћене, уморне руке, а неко на згариште спаљеног дома да у пепелу потражи запретени жар на коме ће огрејати промрзле руке и разгорети наду у опстанак. Враћали су се на комад земље за коју су војевали. И на згаришту је био њихов дом, њихов темељ, почетак борбе за опстанак на грумену праотачке земље.

Многе мајке су од раног јутра излазиле на сокаке, погледом у коме је тињала нада тражиле у даљини силуете својих синова, чекале док руке и срце не озебу, са последњим пламичком наде враћале се у дом, кршећи руке и лијући сузе пред иконом Крсне славе. Из дана у дан кидале су душу, рањавале измучено лице сузама и стрепњом. И када је свака нада утихнула, преостајало је само једно-обележити спомеником један живот згаснуо на комаду неке далеке земље, далеко од дома, од родног завичаја.

Крајпуташи су постављани поред пута, на ободима гробља, понекад у углу окућнице. Карактерише их уклесана слика ратника на лицу споменика и епитаф у форми стихова на полеђини споменика. То је често крик из душе, мајчина тужбалица, понекад војничка биографија. Крајпуташи су споменици души која се винула у Царство Небеско далеко од родитељског дома, у албанским гудурама, на Кајмакчалану, на Крфу, у Плавој гробници. Сада су то камени стогодишњаци које је нагризао зуб времена, олујни ветрови, студени, снегови. Ишарани су лишајевима, маховином, избледелих слика, једва читљивих слова, накривљени на једну страну, још се држе, као прекаљени ратници. Највише крајпуташа се налази у ариљском крају, у: Радошеву, Бјелуши, Брекову, Високој, Крушчици. Времешне старине призивају потомке да им предају завештање, да их опомену, да их подсете на витешку част и дуг према прецима и према потомцима. Зарасли у високу траву, ушушкани у спокојној тишини, стражаре над нашом савешћу регрути, подсећајући нас на стихове Алексе Шантића:,,Народ је овај умирати свико/у смрти својој да нађе лијека.“Колико би сада потомака имали окамењени регрути? Сви ми, који љубимо душом њихову жртву, приклонивши главу, пред њиховом каменом стражом, можемо се назвати њиховим духовним потомцима.

У порти Старе ужичке цркве, црква Светог Марка, сабрано је неколико крајпуташа. То је храм мог литургијског битисања. Душе прекаљених ратника слушају одјек звона са старог дрвеног звоника, немо стоје на богослужењима у близини олтара, стражаре над нашим душама. Понекад застанем испред неког крајпуташа, преиспитујем моју душу. Шта је остало у књизи заветној мојих предака, колико следим њихове стопе? Кроз невешто осликане ликове на комаду камена, наслућујем и очи и стас неког мог далеког претка.

Поклонимо се пред крајпуташима. Кад нас пут доведе у крајеве где стражаре стари ратници, застанимо испред стогодишњака овековечених у камену.То су чувари нашег непокора.

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име