Откључавам врата родитељског дома, а дом откључава моју душу. Дрхти рука од чежње и срце од сусретања.
Зов завичаја је заветни зов предака. То је шапат из дубина, из корена, који подсећа, опомиње, заветује. То је тихи глас који надјачава све друге звуке. Све могу заборавити, али мирисе, трептаје завичаја-никада. Има неких посебних дана, неизбежних чежњи, сусретања. Пробудих се касно. Јутро је већ предало превласт дану. Топла постеља ме мазно привија уз себе, али чујем тихи шапат из дубине душе, зов тихи, па све јачи и јачи. Зове умилно. Не заповеда. То је глас из корена, из крвотока, из гена, из очињег вида. То је зов завичаја.
Слушала сам некада казивање мога деде. Кућа је жива све дотле, док се у њој разгорева ватра. Хоћу да оживим моју кућу, да заложим ватру, да огрејем срце. Спремљена дрва, гранчице за потпалу, везица са зубљама луча, шибица. Све је ту. Остало је од моје мајчице коју је отело камено насеље на брегу. Разгоревам ватру у дому и у срцу. Пламен греје моје мисли. Преостала зрна тамјана, од Божића или Крсне славе миришу у дому и у души. Осећам благослов мојих предака. Оживела сам дом мога детињства.
Мирис чаја од хајдучке траве испуњава простор. У старом креденцу тражим моје лонче са црвеним туфницама из кога сам пила млеко, некада, давно. Још се добро држи стари креденац, као какав достојанствени, времешни господин. Све је ту као некад, када је живот жуборио, једрао, напајао се епским песмама, мирисао тамјаном, врелом погачом, дуњама, јабукама, такишама…У доњем делу креденца, тужно сањаре тањири украшени ситним цветићима, беле порцеланске чиније у облику цвета, мале чинијице, сланици, овали, послужавници…који су коришћени само за Крсну славу, Божић, Васкрс. У горњем, застакљеном делу чежњиво ме зову шољице за кафу, чаше за воду, чашице за ракију…У фиокама успомене: новчаник моје мајке, кључеви, стари рачуни, пожутела писма, новогодишње честитке, шибице, зубље луча, свеће, кесица тамјана…
И стари ормар од пуног храстовог дрвета чува сећања. Отвара се са шкрипавим звуком, као промукли старац. На полицама,,под конац“ сложене снежно- беле постељине, помало пожутеле на ивицама од дугог стајања, везене јастучнице опшивене ручно хекланом чипком, ту су и моји први везени ручни радови: шустикле, шибицара, јастучићи…У другом делу ормара замирисаше ћилими, ирами, поњаве, губери. Замирисаше на лаванду, луч и босиљак, подсетише ме на звук разбоја и спретне руке моје мајке која уткива вођицу у серџаде, ћилиме, разне тканице.
Завичај је и љуљашка везана дебелим ужадима на старом дуду, накривљеном на једну страну, посусталим од проживљених година, узлетање у небо уз цику и вриску, понекад, у пуном замаху пад у траву, разбијање носа и колена. Устајали смо хитро, не плачући и не пренемажући се, знајући да ће све бити добро, као у песми С.Јесењина:,,А већ сутра, све ће да зарасте.’
‘Завичај су и лигуре, зимске чаролије, грудвање, скијање, ниске леденица које красе стрехе, раскошне шаре на прозорима које мистични уметник слика у току ноћи, док га први петлови не подсете да треба да се врати у своје ледено царство.
Најлепше се сања и спокојно спава у завичају. Постеља на откосу сена, у хладу испод јабуке, на старом ћилиму, у вајату од брвана што мирише на смолу и везице сушених чајева, на шушкавим сламарицама од грубо тканог пртеног платна прекривеним тканим чаршавима извезеним мотивима цветних гранчица, богато украшеним чипком. У тој непомућеној чистоти, сањају се и снови о животу, као у неком од прочитаних романа великана светске књижевности, рађају се стихови, разгоревају се жеље, пишу писма која никада неће стићи на жељену адресу. Нигде нема такве раскоши као на завичајним ливадама, које се у пролеће претварају у раскошне ћилиме по којима се играју јагањци, у чудесној игри плешу лептири, пчеле неуморно љубе сочне цветове, мрави вредно прте на нејака леђа суве травке за градњу дома за бројну породицу, препелице скупљају ситне гранчице за гнезда у којима ће се испилити голуждрави птићи…
Најчвршћи материјал за градњу личности, за формирање карактера, налази се у завичају. У патријархалном схватању живота је суштина јаког карактера, носећи стуб чојствене личности, на коме се граде све друге карактеристике без бојазни да ће се срушити животно здање. Набољи учитељи били су наши ђедови, са гуслама на коленима, појући епске јуначке песме, које су имале јасну поруку и поуку: о родољубљу, витештву, храбрости, чојствености, заклетости…Ти звуци су ткање наше душе, потка и основа нашег бића, онај звук који зајечи у генима када отаџбина болно стисне своје ране и позове на своје међе.
А, завичајни звуци…Ниједан уметник не може компоновати такве арије. Какав је то чудесни репертоар. Јутро најављују први петли, неуморни ранораниоци, најављујући буђење ратарима, планинкама, пастирима, косцима, жетеоцима…А онда се ,,репертоар“ наставља лавежом паса, риком говеда, топотом коњских копита, одјеком меденица и бронзи, цвркутањем врабаца, зујањем пчела, пастирском песмом. Звуци из природе су понекад умилни, милозвучни, понекад застрашајући, снажни, претећи…Шапутање ветра, песма цврчака, жуборење изворске воде омамљују сва чула, пуне душу радошћу и спокојством. Међутим, уме природа и да се разљути, да загрми громовима, олујним ветровима, да опомене. У једном трену киша се скамени у град, зајечи планина, град обере зарудело воће, скрши витке стабљике кукуруза, сва тежачка мука и труд поломе се у хировитом бесу природе.
… Завичај-како бајковито звучи та реч на пастирској фрули. Завичај није само бела кућа са гнездом ластавице на крову. Нису то ни јабуке петроваче, ни трешње белице, ни заталасана поља пшенице. Завичај је мајчина успаванка, мирис свеже печеног хлеба, жетелачка песма. Знате ли шта је још завичај? Она устрептала тајна када први пут сплетеш своју ручицу са другом неспретном ручицом, а срцу заповедиш да чека. И онај бистри вир завичајне реке у који потапаш босонога стопала и прву чежњу. Има ли светијег и мистичнијег места од завичаја?
Завичај је икона крсне славе, урамљена слика у дрвеном патинираном раму, са које ме топло гледају предачке очи. Које ме питају:,,Поносиш ли се се том медаљом што остаде као завештање и све највредније што имадох? Знаш ли колико рана задобих за ову нашу грудвицу земље коју у оку понех на Крф?“ Суза у мом оку, поносница.
Завичај су и окамењени споменици, ишарани маховином, који бдију над потомцима, непрекидно опомињући. Бдију над нашом душом наши преци. Колико њихових очију кроз моје очи гледа погледом човекољубља? Само је једно место темељ, праг, кров. То је слика у оку ратника, огњиште на ком се разгорева и никада не догорева породични живот, непрекидно успињање и силажење на лествици живота, разгревање наде, сетва и жетва, студени и изневереност неродних, гладних година.
У завичају никада нисмо беспомоћни и усамљени. Живот је и у добру и у злу ослоњен на комшију, другара из детињства, кума, родбину…Нико није препуштен сам себи и када године успоре корак, и када посустане снага. Наше мало, понекад је некоме све. Кроз мобу испољава се највиши вид солидарности, помоћи беспомоћнима и болеснима. Памтим мобе…Када је нека кућа остајала без мушке главе, организовале су се мобе, заправо удруживало се село да посеје, пожање, оврше жито, покоси ливаде удовицама или самохраним мајкама. Сви су то чинили некако молитвено, као да Богу приносе дарове својих руку.
И рађање и венчање и радосни и тужни догађаји одјекну завичајем кроз шљивике, сокаке, забране, цео завичај се згусне у један радосни осмех или у тешку сузу. На свадбама сви су на узову, на сахране се и не позива. Тужбалица се проноси од уста до уста, оставља се започети посао и жури се ожалошћеном дому да се пружи утеха, убрише суза. У таквим тренуцима тачно се зна за какве је послове ко способан, вичан, навикнут. И тако из године у годину, смењују се доласци и одласци.
Проходим, понекад, неким другим земљама, упознајем лепоте, архитектуру,обичаје, неких других народа, сличних или различитих од мога народа. Сабирам утиске у дну душе. Сва та раскош остаје оскудна и хладна у односу на светлост, топлину, боје завичаја. Ту где смо пружили прве стопе, прве корачиће, где смо трчали, спотицали се, падали, устајали, разбијали колена и илузије, уписивали се у споменаре и молитвенике. Ту смо, заправо, своји.
Сви велики писци српске књижевности, писали су о завичају. Сви велики сликари су стварали уметничка дела непролазне вредности са завичајним мотивима. Песник Алекса Шантић у својој песми пише:,, Остајте овдје, Сунце туђег неба / неће вас гријат ко што ово грије/грки су тамо залогаји хљеба /гдје свога нема и гдје брата није“.Познати српски сликар Урош Предић насликао је/,, Сироче на мајчином гробу“ /,,Деца под дудом“/,, Деца око гусала“/. Најпознатији сликар ужичкога краја, може се слободно рећи и међу најпризнатијим српским савременим сликарима, Драгић Петровић Медош одужио се завичају, Лужничкој долини и отачеству бројним сликама са мотивима обичаја народа нашега краја/,, Преља“/ ,,Млекарица“/,, Косци“/ ,,Печење ракије“ и бројни раскошни пејзажи који су нашли удомљење широм света.
Шездесетих –седамдесетих година прошлога века, многи млади људи напуштали су свој завичај, одлазећи на печалбу, у иностранство. Ти одласци,, трбухом за крухом“ били су болно одвајање од топлине и сигурности родитељског дома, од породице, пријатеља из детињства, одлазак из погледа прве љубави, првог несмираја, прве чежње, прве спознаје устрептале среће. Колико је изневерених надања, заклетви, неиспуњених обећања, однела туђина, колико је суза искапало на девојачке дарове, који су остајали утамничени у шкрињама девојачке спреме. Остали су утамничени заувек. Колико је погледа остало прикованих на путу на коме се никада није појавио очекивани изабраник. Неки од печалбара су се враћали пред крај живота, да се придруже својим прецима у вечном починку. Можда је то била њихова највећа жеља, највећи тријумф њихових живота.
Све што бих написала о завичају, је мој трзај душе, дах животности, усклик срца. Затварам очи да сачувам светлост славске свеће, пуцкетање бадњака, топлину мајчиних зеница, очеве молитве… Борим се да сузе из мојих очију не расплачу моје: ратнике, коваче, косиоце, воденичаре, моје ткаље, преље, млекарице, пастирице…
И питам се где ми је, заправо, дом? У завичајном освештаном простору, који нагриза и круни време, где пулсира снага из корена, или у урбаној средини, где ми не недостаје ништа а, заправо, немам себе.

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име