Беше пролеће, те године кад шљивицима, пропланцима и пољима пшенице замириса љубав. Не знајући шта ће са својим немиром, жељама, сновима, понекад су и Раденко и Јелена само ћутали, стиснути једно уз друго као два залутала јагњета. Осећали су неразумљив немир, као кад се иза Сунца прикрада олујни облак.
– Јелена, мени нема живота без тебе. Ја морам поћи у војску. Хоћеш ли ме чекати? Да све признамо родитељима,мојима, твојима. Да се веримо и заветујемо. Хоћеш ли, Јелена?
-Чекаћу, надати се и чувати те на овим длановима, у мојим плетеницама, у сновима, у даху, и у чежњи. Пођи с Богом…Чекаћу те.
Беше то време када су регрути испраћани у војску уз велико славље,уз трубачки оркестар, бројне званице, родбину, комшије, случајне путнике намернике.Дан и ноћ гости су се гостили, веселили, лумповали, бацали шајкаче са глава у неком чудном дерту,певали песме које се само у пијанству извлаче из промуклих грла, оне што се скривају у фијокама минулих времена. Имати сина стасалог за војску, била је част равна испуњењу дате заклетве, крштењу или венчању. Традиција војевања провлачила се кроз крвоток, наслеђивала се у генетском, непрекинутом ланцу, од искона. У народу се веровало да младић није стасао у човека док не одслужи војску. Ретко ко се женио пре одслужења војног рока. Синови нису делили очевину пре него,, одслуже војску“. Беше то мера мушке зрелости.На Раденковом испраћају највеселији беше Илија. Није жалио ни новаца, ни своје грло. У трубе насумице убацивао крупне новчанице, терао свираче да по неколико пута певају,,ону његову“ песму, ломио чаше у распусном дерту као какав пустахија. Ујутру мамуран и блед дође да испрати друга. Само га чврсто стисну за раме, загледа му се у очи, у дубину зеница и прозбори:,, Не заборави оклен си и чији си…“Па га снажно загрли, окрену се и оде. Иза његових корака остајаше акорди песме:,,Тамо далеко, далеко од мора…“
…У малом словеначком граду, у близини границе са Италијом, закорачи у касарну стасити војник са златиборских пропланака. Сањар се прихвати војничких дужности, предано извршавајући све обавезе. Две године војног рока. Како да преживи две године без оних зеница у којима остаде његов заљубљени поглед.Био је, некако, превише послушан, дисциплинован. Све је код њега било по правилима. Ништа му се није имало приговорити. Био је примерног владања, беспрекорне уредности. Једном његовом земљаку је личио на каквог слабића, тако предан сваком задатку, без отпора, без трунке бунта.
-Бре, земљаче, ко нека си стрина. Ајмо у кантину по коју чашицу. Што си к’о сека Перса?Е, к’о да си из неке госпојинске куће дошао у ове словеначке горе. А, виђи. Ја ћу намерно да направим белај. Треба ми мало узбуђења у овој покорности. Јесмо ли ми ‘ајдуци, или коњушари?А?Е, знам шта ћу! Нећу да намештам кревет. Ето, безазлена побуна-наговарао је на непослушност свог другара. Узалуд!Раденко је поштовао правила. Прве године писма су летела брже од ластавица. У слободно време, војска је излазила у град. Начин живота, навике и слободе беху другачије него на Раденковој планини. Девојке су на корзоу изазовно, помало дрско, посматрале војнике. Госпођице у широким, цигованим хаљинама испод којих провирује чипка на белим жипонима. Коса распуштана низ леђа, са заносним локнама, неговано лице што мирише на помаде и парфеме. Не издржа Раденко. Саплете се на звонки смех у једном сутону кад су опојно мирисале липе.
Јелена је узалуд очекивала заносне риме из далека. Постајала је све тиша, тужнија… Мајка је забринуто пратила њене уморне кораке док замиче у цветњак, низ сокак, на извор. Знала је. Тако потмуло боли изневерена душа. И ране трешње, и шефтелије, и јабуке петроваче остајале су недирнуте у њеној соби. Образи су попримали нездраву боју. На вашаре није ни помишљала да иде. Ни нове хаљине, ни балетанке, ни ђинђуве нису будиле радост у њеним очима. Помирила се са својим прекинутим сновима. Било јој све, баш све свеједно.На поселима је брижљиво везла свој ситни везак на ђерђефу, одсутна, мислима измештена из простора у коме се другује, задиркује, испија по каја чаша куване ракије и водњике. Тек реда ради, узимала је понешто од послужења из руку својих другарица.По селу почеше говоркања да са најлепшом сеоском удавачом нешто не ваља.
-Да није, Боже сачувај носећа. Онај њен оде у војску… Двије године,ехеј.
– Ма, није, то није. Море бити да је нагазила на какве мађије.
-Мен’ се чини да је нешто болешљива. Нешто је изнутра изједа. Да није јевтика, далеко било.Џаба и забрани и шуме и куће, и мираз. Шта ће коме са бољком у дом.
Тако, у доколици, сеоске жене покушаваху да одгонетну зашто су бледи Јеленини образи и како се зове туга што јој боји очи.
Одевени свечано, са даровима, некако упарађени, дођоше у Јеленину кућу Илија и његов отац. Задњих година њихово домаћинство се обогатило, нове грађевине изградили, две велике ливаде купили, увећали стада, загаздили се. Честити, ником дужни, свуда радо виђени гости. Беше јасно укућанима. Дошли су у просидбу. Јелена се сусрете са Илијиним погледом. Било је у њему неког чудног жара који до тада није упознала. Није то била она умилна светлост из Раденкових очију. Овај поглед је одавао сигурност, стаменост, наду. Мало се уплаши те озбиљности у дубинама његових зеница.У очима које она памти била је само умилност и нека озареност која је прожимала њену душу.Ова непознатост је трже као кад се капи ледене воде отргну из леденица са кућне стрехе , па оросе њено испијено лице.Зачудо, не обори поглед пред Илијиним тамним очима. У исти мах јој се чинио и недокучив и никад ближи њеној узрујаности. Најпре помисли да се нешто страшно догодило Раденку, па у њену кућу долазе гласоноше тешке вести. Пре него изусти питање, Илија замоли Јелену за разговор у четири ока. Неће он мимо њене воље, неће је силом повести у своје дворе. Не жели је на тај начин учинити господарицом свог живота.
-Све ја знам, Јелена.Нисам хтео стати на пут другу. Ма, није то било само друговање. Ја бих за њега десну руку дао, крви бих му дао… А, сад… Сад бих га пустио да га однесе набујала Приштавица. Нисам га ни требао спашавати кад се давио док смо учили да пливамо. Ма, требао сам га издеверати, да му сва ребра пребројим. Ето, ја не знам да ти причам те умилне речи, али ја бих ти живот дао да будеш срећна. Ја сам те волео и кад је твоје срце сневало Раденка. Сагоревао сам своју љубав да мој друг буде срећан. Можеш ли са мном бити срећна, Јелена? Нека,нека буде све по твоме; само да се руменило врати у твоје образе и Сунце у твоје очи, да моја кућа замирише твојом душом.
Јелена га је посматрала погледом у коме се назире нада. Гледала га као избавитеља из њеног пакла. Њој беше свеједно како ће изгледати њен будући живот. Само мајку да ослободи патње, да се не назове уседелицом. Беше и прође све њено.Пружи руке Илији, који их прихвати у своје крупне кошчате шаке.На тренутак светлост засија у његовом тврдом погледу. Та умилност се разли по Јелениним бледим образима који попримише боју шумских јагода. Не опираше се његовој снази. Осећала је сигурност док су њене ситне шаке упијале топлину Илијиних руку. Он је само гледаше погледом који нуди све што јој беше недокучиво, у исти мах примамљиво. Његове усне се спустише на раздељак њене бујне косе.Није засигурно знао шта осећа у том тренутку. Његовим телом није буктала пожудна ватра распламсале младости. Гледао је у лепо, сетно лице једног бића које недужно страда, нестаје у вртлозима изневерених надања. У њему се пробуди нека чудна одлучност- да је спасе и сачува од свих невоља што јој ломе спокоство као олуја крхке гране набрекле од рода трешања.
Свадба је била како доликује домаћинским кућама. Три дана се веселило и лумповало, опијало, подврискивало. У новом дому младу дочекаше са љубављу и свакојаком пажњом. У супружничкој соби, Илија је посматрао бледо лице своје жене, решен да јој живот учини по њеној вољи. Волео је неком нејасном љубављу. Понекад јој је причао бајке, као каквом болесном детешцету. Понекад јој говорио шале да је засмеје. Њен смех је био његов тријумф. Из града јој доносио омиљене колаче и неко воће које не сазрева у његовом воћњаку. Стрпљиво је хранио као рањену срну, приносећи мале залогаје њеним полуосмехнутим уснама. Застирао је ћилимима чезу у коју је лаким замахом смештао своју жену, да је провоза кроз село, да се поноси њоме… да сви схвате да је она сад ребро од његових ребара. Кад се мрак ушуња у њихову собу, ушушкавао је крхко Јеленино тело у миришљаве покриваче, држећи њену ручицу док не заспи. Једног јутра пробуди се срећан. На његовој косматој руци спавала је Јелена. На лицу се смејуљио несумњиви доказ њене задоценеле љубави. На бледе образе као да су се спустиле две румене трешње.У Илијиној души запева радост.
НАСТАВИЋЕ СЕ…
