Земља срдачних људи, тајновитих храмова, раскошне природне лепоте, добрих вина.
Да посетим Грузију, одлучила сам се изненада и морам признати да нисам много знала о тој земљи, бившој републици Совјетског Савеза. Сада се радујем мојој необавештености, јер су моја изнененађења била истинска усхићења, сусретања са бројним природним лепотима, контрастима, обичајима, дивним људима, богатом, оригиналном кухињом, врхунским винима, необичним сувенирима, надасве огромним духовним благом сакривеном у древним манастирима. Можда је тако боље- откривати лепоту где се најмање надаш, гостити душу на чистим извориштима. Грузија, древна Иверија, заиста пружа јединствено гостољубље и то у великим количанама.
Од Истанбула, широм страном турске територије, група знатижељника, у којој сам се угнездила и ја, креће према Грузији. Дуго путујемо уз море, а онда нам ноћ обара очне капке и тонемо у сан. Јутро нам доноси нагло буђење и пасошку контролу на турској и грузијској граници. Виркам поспана на уласку у Грузију. То је та мистична земља у коју сам се напречас запутила. Нека необична топлина се разлива кроз крвоток. Обострана наклоност. Љубав на први поглед. Осећам, понећу романтичну опчињеност земљом за коју само знам да се уздиже од Црнога Мора до Кавказа и да јој је главни град Тбилиси. Откривање лепоте може да почне.
Прво место које је по програму наше посете је тврђава Гонио, место заточеништва и мучеништва Светог апостола Матеја. Добро очувани бедеми, окружују музејски комплекс у коме су аутентични предмети из древне хришћанске историје. Испод комплекса чаробне кане, какве нисам ни слутила да постоје. Безброј расцветалих цветова мами моју пажњу. Желела бих једну такву кану на мојој тераси. И добијам две саднице, али ја сам две недеље у Грузији. Шта ћу с њима? У пластичној флаши ћу их проносити свуда где и ја будем боравила. И беше тако. ,,Ишле“ су са мном из хотела у хотел, прелазиле границе, отимала сам их из руку цариника на турској граници у повратку… Цветају, подсећају ме на Грузију.
Мене је лако покорити лепотом, духовношћу,природом,гостољубљем…Грузија и ја смо се загрлиле у првом сусрету. Идемо тако заједно осмехнуте, уплетене у православној љубави, раздрагане, спокојне. Ја задивљено испољавајући одушевљење, Грузија у маниру доброг домаћина, широко дарујући гостољубље и лепоту. Батуми је први град који ме очарао и ненаметљиво потчинио својим чарима. Приморски, питоми град, по неко га зове Грузијски Дубаји. Налази се на граници са Турском. Молитвено га чува црква Светога Николе, са честицом његових моштију и црква Светог Спиридона са његовом папучом. Посећујемо храмове, а потом нам водич спрема јединствено изненађење. Уз море налази се необична, покретна скулптура, Ало и Нино. Две фигуре су раздвојене, окренуте једна према другој, а онда се лагано приближвају, спајајући се и пролазећи једна кроз другу. Чудесно. Свако овај призор доживљава другачије. Неко као романтични сусрет, емотивно сједињење, а по неко као тренутак блискости, који се завршава пролазношћу. Свакако, доживљај је необичан. У центру Батумија наилазим на дивну фонтану, која распршује освежавајуће капи на све стране, пружам руке и лице да се освежим у врелини приморског дана. Грузијска духовност је древна, датира од првих векова хришћанства. Манастири су аутентични, мистични, чувају легенде и мошти грузијских владара и светитеља.
Грузија је земља контраста и свакаквих разноликости. Од Батумија пут нас води пределима ненарушене лепоте, непрекидно успонито до малог места Цагери, у коме се налази манастир Светог Максима Исповедника, у којем су мошти овог дивног светитеља. Кавказ у својим недрима чува бројне светиње, али и негује дух борбености, пркоса, поноса, витештва… Заправо, сви народи који живе у Грузији, били они Грузини, Абхази, Свани, Осетини, негују дух горштаче гордости, одважности, храбрости и гостољубља. Да посетим древну Георгију , определила ме духовност бројних манастира и интригантна грузијска непознатост, јер се земља тек открива страним туристима и знатижељницима. Грузини су изузетно побожни, они свој идентитет и своју државу сматрају Божјим даром. Пролазећи поред светиња, које су, малтене, на сваком кораку, наклониће се и са страхопоштовањем прекрстити. Православље је државна религија Грузина, који своју веру негују брижљиво и живе у моралној чистоти, поучени религиозним учењем. Још увек у Грузији нису превладале феминистичке слободе, разузданост и пороци. Чедност, поготово у сеоским подручјима, се подразумева. Брачни партнери се упознају кроз брачни живот и чувају светост брака неоскрнављеном.
Угнежђени између Црног и Кајспијског мора, између Истока и Запада, различитих религија и цивилизација, пркосно остају и опстају јединствени и своји. Можда тегобност живота и битасање у скромним материјалним условима, скромност и побожност дају тај питоми, молитвени и срдачни идентитет грузијском народу. Слични су нама, Србима по гостољубљу, култу гостопримства, и према познатом и непознатом госту. Немогуће је отићи из грузијског дома, макар тек пристигли са ручка, а да се не послужите, пробате неко од чувених грузијских вина или коњак од јабука, неки од грузијских специјалитета јединствене и богате кухиње. Традиционално, Грузијци пију вино из рога, што бисмо ми рекли ,,наизуст“, јер ако спусте рог, разлиће се неиспијено вино. То је култ поштовања племенитог напитка. Српска пословица каже:,,Код богатог на глас, код сиромашног на част.“ Нигде као у Грузији та наша пословица нема верније тумачење и испуњење. На аеродромима у Кутаисију и у Тбилисију, приспелим путницима, уз чекирање пасоша, добродошлицу и срдачни осмех дарује се и боца вина. Слободно се може рећи, гостољубе се може назвати заштитним знаком Грузина.
Посетила сам древне грузијске манастире, који су у аутентичном градитељском облику, сачувани до данашњих дана. Манастир Бодбе је на истоку Грузије, у коме се налазе мошти Свете Нине Грузијске, светитељке која је крстила Грузију у четвртом веку. На месту где је Света Нина побола крст и кренула у крштење Грузије подигнута је црква Џвари, на видиковцу испод кога се пружа поглед на ушће река Арагаве и Матквари. То су свете воде грузијске у којима се крштавао грузијски народ примивши хришћанство. Стојим испод храма загледана у две реке које се сједињују у вечном загрљају. На тренутак помислих да сам на Калемегдану загледана у ушће Саве у Дунав.
НАСТАВИЋЕ СЕ…