Мцхета је стара грузијска престоница. Светицховели црква је место где су се крунисали грузијски владари, подигнута је у четвртом веку. Сматра се да овде почива десет грузијских владара. Црква чува највећу светињу, Хитон Господњи, који је од римских војника откупио брат Свете Сидоније. Манастир Самтваро из четвртог века је место у коме су сахрањени краљ Миријан и краљица Нана, први владари који су примили хришћанство и прогласили је званичном религијом. Недалеко је и црква Свете Нине. У манастиру се чувају мошти и новоканизованог светитеља, Гаврила Грузијског.Самеба је највиши православни храм на свету. Налази се на једном од врхова Тбилисија са кога се пружа прелеп поглед на град. Посетили смо и Убису, у коме је јединствена композиција Свете Тројице, осликана преко целог зида. Посебно искуство је посета Гареџијској пустињи, манастиру Светог Давида Гареџијског, на самој граници са Азербејџаном.

Узбуђење и жамор у групи. Из хотела у Тбилисију крећемо аутобусом до места где питомина прераста у камениту пустињу. Ту нас чека неколико теренских возила, мини-бусева, који ће нас превести до Гареџијске пустиње. Адреналин расте. Водич даје упутства, упозорења… Да ли смо сви понели пасоше, да случајно не пређемо на територију Азербејџана, да је манастир на самој граници, да је изнад манастира у стенама много испосница, да поштујемо мир монашке заједнице… Осећам се као пустолов. Пут је макадамски, са обе стране само пустиња, наизменично стење и пешчане дине. Само понеки закржљали жбун истрајава у песку. У удубљењу, између два каменита брда, неколико стамбених објеката. Можда је то и неки војнички камп, наспрам границе са Азербејџаном, или истраживачки центар. Стискам се рукама за седиште, док наше превозно средство одскаче на неравном путу, приближавајући се Гареџији. Облак прашине замагљује пустињски пејзаж. Први пут посећујем неку пустињу. Испред нас се указују необични објекти у стенама, као у пећинама. Стижемо на наше необично одредиште. Манастир Светог Давида Гареџијског основан је у осмом веку. Монашка заједница је бројила око шест хиљада монаха. У најезди Монгола, страдало је цело монашко братство. После свете литургије, примивши свето причешће, један по један монах ишао је на погубљење и у живот вечни.

Успињем се до цркве у пећини. Осматрам околину. Не примећујем азербејџанску границу. Моја радозналост је, понекад, рискантна. Поглед ми привлаче каскадне стене изнад камените цркве. Проверавам још једном да ли имам пасош у ранцу, за случај да прекорачим границу. Неколико метара испред моје радозналости, назиру се зелене униформе војника са оружјем у рукама. Враћам се много брже него што сам се одлучила на авантуру. Поред мене још неколико мојих сапутника, спушта се заједно са мном, ћутећи. Грузија је угнежђена између Црног и Каспијског мора, између Турске, Азербејџана и Русије, територијално мала земља окружена многим супротностима, утицијама и специфичностима сваке врсте. Испод цркве Светог Давида је савремени објекат са манастирском продавницом, у којој се продају иконе и други манастирски производи. Монах у похабаној монашкој ризи, скрушено ћути са молитвеним поздравом у погледу. Не разумем ни једну реч грузијског језика, причам на руском, ризикујући да наљутим домаћина. Међутим, ово је земља добродушних људи, што би рекли моји Златиборци:,, Добри су као хлеб.“

Тбилиси, главни град Грузије…Заволесмо се на први поглед Тбилиси и ја. Име града потиче од извора топле воде који се налази недалеко од града. Град на две реке, угнежђен између брда која му ограничавају ширење. Остављам запис о Тбилисију за крај као комад омиљене посластице. Ретка су места која сам походила изван мојега Отачества, која су ме примала тако нежно и заштитнички, брижно и срдачно у исти мах. У таквом амбијенту волим да се осамим, да тумарам градом сама, да се упознајем са чарима и посебностима, ушушкавам се у старом граду, у кафеима, галеријама, сувенирницама, провлачећи се испод каменитих сводова које закриљују раскошне пузавице. Надасве, волим да се срећем са људима који ненаметљивом љубазношћу отварају двери својих срца и угоститељских објеката. Тбилиси је град супротности-модерне архитектуре и старог града на тврђави Нарикала на којој се налази и црква Анчишкати из шестог века, храм посвећен Светој Сузани. Жичара спаја две градске целине, тако да је разгледање града, уз такве могућности, посебан доживљај. Многе знаменитости красе главни грузијски град. Једна од њих је и ,,Мост мира“ на реци Мтквари. Преко тог необичног моста прешла сам и лаганом шетњом стигла до старог града. То је амбијент у ком сам,,наштимана“ да ослушнем звуке из давнине, али и грузијску песму ,,из вика“ коју изводи мушка певачка група, најчешће у посебним дружењима, када неко од питких грузијских вина загреје срце и распева душу. На уласку у Стари град мноштво производа домаће радиности, ручно прављене папуче од тканог ,,ваљаног платна“, шалови, плетени одевни предмети, ручно прављене лутке, разни керамички предмети употребне и сувенирске намене. Жене у скромним, шареним хаљинама, уредне, љубазне. Одлучујем се за уникатне папуче, са аплицираним цветовима. Могла бих да се цењкам, али одустајем, јер су цене заиста приступачне и био би грех да не платим понуђену суму за тако оригиналне производе. Као дар добијам десерт, не могу се сетити његовог компликованог имена. На канапу нанизани суви плодови, умакани у воћни сируп, па опет природно осушени. Укусно, веома…Грузијска кухиња је једна од најбољих на свету. Карактерише је мноштво зачина јаког укуса, често мешавина егзотичних зачина који се додају јелима од меса или поврћа. Ако у ресторану поручите грузијску супу, јело од меса и поврћа и салату, запрепастићете се количином хране коју ће вам сервирати. Без претеривања, то је бар три пута више, него у било којем европском граду. Уверила сам се у то, када сам после дугог тумарања градом огладнела и поручила један од конвенционалних оброка са менија. Мислим да су из кухиње кувари извиривали да виде да ли је гост неки огромни снажни мушкарац, коме је потребно изобиље хране. Брзо замолих за још један прибор за јело, да поделим храну са пријатељицом која је желела нешто, оригинално, грузијско, али је наговорих да поделимо моју поруџбину. Хачапури је врста пите са сиром и јајима, необичног издуженог облика, попут комплет лепиње, специјалитетом мога краја. Хинкали је јело од теста које се пуни месом или неким другим надевом, крајеви се формирају у облику бошче. Тако припремљени кувају се у води. У једном националном ресторану поручих хинкали са месом и направих протоколарну грешку. Јело ми послужише без прибора за јело. Замотуљак се узме за,,гушу“ и једе се рукама. Замолих да ми донесу прибор за јело. Приметих изненађење на лицу младе девојке која ме је услужила, али је испоштовала моју жељу. А тек грузијска вина спремљена по традиционалној рецептури старој неколико векова. Преко осам стотина врста грожђа узгаја се у Грузији. Сваки регион прави своја аутентична вина не откривајући до краја тајну рецептуру. Поента је превирање грожђа у глиненим ћуповима. Остало је тајна. А тек грузијски коњак произведен од јабука…Морам поменути и грузијско писмо, сачињено од тридесет три знака, од којих не распознајем баш ни један. Мене низ тих знакова подсећа на ручно плетену чипку на девојачком рукаву. Називи грузијских места, насеобина, географских појмова су, бар мени, тешки за изговор. У мом запису о Грузији нису поменута многа места кроз која сам проходила. Грузија се због тога неће наљутити. Наша загрљеност је чврста и вечита.

Док се присећам путешествија кроз Грузију, вртим у руци чашу грузијског коњака, боје ћилибара. У сећању се нижу древне светиње, приморски градови Кутаиси и Батуми, одјекује у души песма звонких мушких гласова, мирише на столу хачапури и хинкали, проходим венцима Кавказа успињући се до манастира у срцу планине. На тераси ми се осмехују цветови наранџасте кане. Стопала су се угнездила у тамно зеленим папучама уникатне домаће радиности. Грузија, позови ме опет у своје раширене руке. Потрчаћу ти у сусрет радосна.И на крају, нипошто, се не смем огрешити. С радошћу и сестринском љубављу поздрављам локалног водича, нашег Гиоргија који је све време нашег путовања био наш брат, стрпљив, предусретљив и увек спреман да нам дочара Грузију у свој њеној разноликости и раскоши. Накхвамдис, Георгија!Мадлоба, Гиорги!

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име