На манастирској тераси, за коју сазнасмо да ју је доградио кнез Милош, окуписмо се око неколико дечанских монаха. Из гостопримнице су се чули ужурбани кораци и звецкање прибора за јело.Слава је. Угостиће се сви гости. Сазнајемо дирљиве податке из живота манастирског братства. У Дечанима се чува заветна књига, у којој су уписана имена из неколико генерација монаха који су се заветовали да неће напустити манастир, осим у случају ропства. Многе албанске породице посећивале су манастир са вером и поштовањем светих моштију Стефана Дечанског који је даривао исцељење свима који су му се обраћали срцем. За време ратних сукоба, из новије историје, монаси су делили храну са своје економије и албанским породицама. Заплаках над илустрацијом једног албанског дечака која се чува у манастиру. На цртежу нацртана крава и монах који додаје млеко албанској деци. О, Боже дај нам чисто срце у грудима. Тај цртеж је пронађен пред манастирским вратима, као уздарје. У манастирској гостопримници пажњу ми привлаче високе воштане свеће. Помало су патиниране, потамнеле од вековног чекања.Те свеће је манастиру даривала царица Милица са завештањем да их запали онај јунак који ослободи Косово. Чекају…
Излазим из гостопримнице, да ослушнем душом звуке, боје и говор ветрова гласоноша што језде из правца Проклетија. Желим насамо да проговорим коју реч са Метохојим, да је по нешто приупитам, да јој се заветујем. Да запевамо тихано:,, Јечам жњела Косовка девојка.“Да убришем сузу са њеног рањеног лица.Да подигнем главу према небу и завапим:,, Господе, не остави народ твој без наде!“Испод храма, ослоњена на милост Божију, сабрала се група последњих стражарника косметске земље. Седе на клупама прерано остареле мајке у црнини. Неколико стараца ослонило своје бриге и године на штапове. Засија Сунце из дечјих колица. Млада мајка загледана у дечанске сводове. Кроз порту пројездише ситни корачићи. С ножице на ножицу, скакућу девојчице у дивним цветним хаљиницама. Мајко Божија, не дај ми да заплачем. Не, сада, молим ти се. На рамену осетих благу руку. Осврнух се. Италијански војник, мој брат у Христу, нуди ми колаче из ланч пакета. Загрлих га. Заплаках на његовом рамену. Причам на мом језику. Молим га, захваљујем му се, па га благосиљам, па плачем. Све разуме…Све разуме…Једна старица се осамила под манастирском стрехом. Избледела црна одећа, на глави сива марама, која је некада била црна. Прибирам снагу да јој приђем. Морам. Ако то не учиним, каква сам импулсивна и емотивна, вратићу се сама на Космет, да је тражим док је не препознам.
-Мајко, могу ли да се сместим овде поред вас? –изустих мирно, најмирније што сам могла.
Погледа ме напаћеним погледом у коме су згаснуле све светиљке и угасла свака нада.
-Бог те благословио, кћери. Сједи. Има мјеста под капом небеском за сваку живу душу. Само… Не знамо колико нам несретнима треба да скрасимо живот на овој напаћеној земљи. Мени више не треба ништа. Само да ми се Бог смилује што прије.
Склупчах свој бол на њеним грудима. Болност само могу да дарујем овој светој мајци која подиже поглед ка Царству Небескоме. Нисам је ништа питала. Нисам џарала по љутим ранама. Само сам ослушкивала њено тихо дисање и слабачке откуцаје срца. Најпре ме пригрли једном руком, а потом ме и другом руком снажно приви уз своје груди. Осетих у мојим жилама љубав мајке…
-Могу ли нешто учинити за тебе, мајко?
– Можеш дјете моје. Бог ми те послао. Ја сам Даринка. Издала ме снага, живот ме напушта. Запали, понекад, свјеће за моје синове, за покој душа њихових. Они су …њих тројицу мајка посла Светом Лазару. Запали и за моју душу. Мало прије, или касније, свеједно…
Ако заборавим тебе, Космете, нека ме заборави десница моја! Догодине у Призрену! Боже, учини да победи мир, разум и слога међу народима. Амин!

 

 

 

 

КРАЈ

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име