-Уђи у кућу, ‘ајде, ‘ајде. Дај ми то детешце.Не бој се.Е, како је сићушан, али је кочоперан. Види како жустро замахује ручицама. Биће он делија, кад порасте.
Док је тешила забринуту мајку, журно раскопча кошуљу на грудима. Из набреклих дојки росиле су капи млека. Гладна усташца жудно прихватише спасоносне гутљаје из топлих груди. Преко бледих обрашчића полако се разливала румен рујног живота. Усташца су постајала снажнија.Његова измучена мајка ридајући паде на колена.Кроз сузе изговори неколико неразумљивих речи које одјекнуше као молитва, као заклетва. Час целиваше руке своје добротворке, час косицу свога сина. Са зида се осмехиваше лице Пресвете Богородице.
-Доноси га на подој код мене. Богу хвала имам млека и за мога и за твога сина…
-Знаш ли ти сестро слатка, да нас је твоје млеко сродством везало? Неће ти мој син остати дужан. Шабан се зове, запамти Шабан се зове. Данас је добио брата ,,по млеку“. Имам један стари дукат. Нико не зна да га имам. Дао ми га мој чојек кад смо се забегенисали. Теби ћу га дати. Ником другом до теби. А, и што да га чувам? Изгубићу га тумарајући прашњавим путевима, ниђе мира не налазећи. Котрљамо се ко откинути точак. Такав нам је усуд. Е, неће мој Шабан тако. Само да се мало скућимо, а он да одрасте. Чколе ће да изучи…Човек да бидне.
-Хоћу, примићу дукат. Али не за мене. Чуваћу га за твога сина. Кад порасте, да дође у нашу кућу.Да дарује своју невесту кад је испроси-тихо проговори Радованова мајка.
Крајем лета, подиже се шатор крај потока. Сипљиво кљусе ојача крај бистрог потока и зелених пашњака. Скупивши алат и скромно покућство, крену старом џадом породица скромних, безбрижих номада. У наручју младе мајке врпољио се дечачић руменкастих обрачишћа. Пружао је своје несташне ручице према кући у средини села. Душа је осећала да је ту удомљена још једна његова мајка.
Двадесетак година касније, заораше бистро небо злослутне челичне птице.Као рањена кошута задрхта душа Радованове мајке. Тумара по кући ослушкујући птице злослутнице. Гори небо над планином златног имена. Да ли и златно име смета људима са каменом у грудима? Или не могу да поднесу стаситост њених гора? Па се окомили као орлови на препелицу у гнезду где цвркућу птићи. Вртешка је окренула свој круг. Опет отаџбина зове своју децу.
-Како ћеш ти, сине мој? Велика је чивија у војсци наш кум. Твој га деда на крштењу на рукама држао. Није сине, кум дугме. Ја ћу да га зовем, да га молим. Па, није овој намученој земљи запело до сина јединца. Нису ни у Великом рату, до зла Бога, јединце у рат позивали. Причао ми твој деда Станко, онај што ти је оставио, још нерођеном, Албанску споменицу. Ето, онај што му је слика поред славске иконе. Не би те он дао у рат, не би…
-Мајко, спреми преобуке, и торбу са храном као што је и мој прадеда носио. И испрати ме, као што је и њега пратила његова мајка. Зар да се одрекнем корена, темеља, огњишта, тебе, моје Јелене…? Зар да ми сутра децу испод ока гледају, гуркајући се на путу и показујући на њих, да их по оцу кукавици памте? Зар смем стати пред крсну икону и погледати слику оног што нам образ засветли за памтивек?Мајко, ти знаш да сам ја довитљив као видра? А, знаш и да волим моју Јелену. А, знаш ли мајко, и да ова наша напаћена отаџбиница воли мене? Да се оглушим о заклету? Ти си ме белим млеком задојила, а она ме капима крви из предачких рана причестила.Нећу и не могу! И јединци су синови.Благослови ме, мајко крсним знамењем, па да кренем доље низ пут куда је и опанак мог прадеде стопе за навек утиснуо.
-Сине, имам један дукат, од давнина. Даривала ме једна Циганка. Задојила сам њеног синчића. Бог је послао у нашу кућу да јој детешце не крепа гладно. Немаш брата. А, по млеку имаш. Зове се Шабан, тако ми рече његова мајка. Свих ових година питам се у каквог је момка порастао. Не знам што ти ово сад причам. Но, нешто ми из душе казује да треба да знаш.А, онај дукат чувам. Мало је на ивици као засечен. Остао загриз од оштра зуба. Тако Цигани проверавају је ли чисто злато.Стави га у недра да те чува. У њему је благодарност једне мајке. И ево ти иконица Светог Ђорђа. Он је аждају победио. Да ти буде помоћник, сине мој… Да се и ова неман сатре.
…На отаџбинској међи даноноћно кидишу црне хијене. Не зна се где је линија између неба и земље. Све се у ужарену буктињу претворило. Мора да је овај свети комад српске земље засенио сјајем и лепотом слеђена срца,па кидишу по комаде наше душе да и они на људе заличе.А над међом засијала круна српскога кнеза Лазара. Сија са неба као знамење. У громовном урлику артиљеријске ватре као да језди коњица српских витезова. Кренули причешћени на Косово равно.У Радованој души заискри сећање. Деветоро браће Југовића са старим Југ Богданом кренуло је на најсветије поље Србиново. Е, мајко, мајко. А, ти мене једног под скуте да сакријеш- размишљаше у трену. Осоколила се крв предака у младом соколу, не да ни милиметар отаџбинског прага. Узалуд га опомињу другови. Он чује заповест свог прадеде. Командује част породичног имена. На камену међашу га саплете нешто болно, заискрише пред очима слике мајке, крсне иконе, очевог лика. Са урамљене слике искорачи ратник са знамењем на грудима. Понос запламте у његовом погледу.,,Срећне ти ране, јуначе!“ – прозбори поносно, скиде Обилићеву звезду са груди и нестаде. Настаде мрак у пламену на Паштрику.Беше то сновиђење младог ратника на отаџбинској међи. Крвавим рукама је загрлио камен међаш, док је врела крв натапала земљу.Његово згрчено тело посипали су комади разорене земље. Оне земљице за коју вреди живети и гинути, у вапајним устима је носити рањен, склупчан уз њен камен граничник.
НАСТАВИЋЕ СЕ…
