Прашњавим друмом, у подножју планине, кретала се необична поворка.Мршаво кљусе је заплитало ногу за ногу, вукући претоварена дрвена кола на којима су се шарениле смотане поњаве, подерани шатор и торбе у којима је звецкало посуђе и разне мантракуке. Мршави старац, тамног, избразданог лица је замахивао бичем, подстичући изнемоглу рагу да убрза саплићуће кораке. Повремено је усукивао два дугачка брка који су означавали његов положај- старешину циганског племена.Испод подераног сламнатог шешира,севала су два тамна ока, као свици у мрклој ноћи. Покадкад би се осврнуо да види да ли су сва чељад на броју, да се какво радознало дете није загубило успут.За колима се кретала шарена поворка-жене у дугим цицаним сукњама,високи вижљасти младић, девојчице у доби између детињства и девојаштва, мајка са мусавом бебом у носиљци од велике шарене мараме.Калдрмисаном џадом скакутала су босонога дечурлија у подераним панталонама из којих су извиривала разбијена колена. Још се старе ране нису замириле, а већ су процветале нове.На црнпурастим лицима севале су бистре очи као кликери стакленци на летњој жеравици. Черга…
-Ђелем, ђелем…лунгоне дроменса,муладилем шукаре роменса-започињао је песму дрхтавим гласом вижљасти момчић, некако болно, чежњиво. Ветар је прихватао трептаје устрептале душе,проносећи их преко села удомљеног испод скута високе планине.
-Ооох, Ромале,ооох шаврале, ооох Ромале…прихватала је песму једна по једна душа, испевавајући химну племена којему је небо кров, а све куда поглед досеже дом.
Испод пута се простирало питомо поље кроз које је протицао бистри поток, шапутаво се провлачећи између трски и вилиних трава. На тој жуборавој води сеоске домаћице су правиле уставе за прање рубља и бељење тек истканог конопљаног платна. На углачаном белом камену ударале су пракљачом по наквашеним струкама ручно тканог платна, потом би га испирале у бистрој води. На тај начин,платно је постајало мекше и светлије, спремно за шивење рубља, кошуља, за креветске чаршаве, пешкире, столњаке…Праље су подизале дуге сукње до изнад колена, да се не сквасе, откривајући белину ногу коју није виђало јарко сунце, а ни мушки погледи. Понекад би понесене неком чудном ватром из срца, започињале песму, па би се као каква радосна деца пљускале водом,захватајући је скупљеним шакама. На таквим окупљањима младе девојке су случајно сазнавале понешто из живота који им тек предстоји, о тим тренуцима које само слуте, а остају несазнајни до прве брачне ноћи. Гране јошика и врба белеле су се од рукодељи која се сушила пребачена преко грана,као да је јато белих лабудова запосело крошње дрвећа крај потока. На једном завујутку поток се скривао испод бујне косе танковитих врба. У том тајновитом виру купале су се чобанице, гасећи у реској води жеђ набујале младости.Прелазећи рукама преко брежуљака свог вижљастог тела, размишљале су како изгледа додир неке јаче, крупније руке, да ли је благ као миловање сунца, или силовит као олуја што кидише у јесења јутра из правца планине.Та сањарења су их понекад заносила у маштаријама, па су заборављале на време које промиче кроз густе крошње врба и јошика. Оазицу крај потока сељани су звали утрина, ничија земља.Припадала је свима, а нико није имао тапију на тај комад земље. Говоркало се да се ту ноћу скупљају виле, да наге заносно играју у колу. У поноћ, кад се разгоре звезде у летњим вечерима, расплетале су дуге плаве косе, мамећи у своје коло залутале пролазнике. Ко се саплео о њихову кобну лепоту, није дочекао зору. Шапутало се по селу да су на утрини пронашли беживотно тело осмехнутог момка са црвеним печатом на образу, испружених руку, као да последњим замахом жели да додирне нешто заносно. Баш тај тајновити простор изабрала је шарена дружина за своје пребивалиште. Свикнути на чергарење и сеобе, вешто су разапели шатор поред потока. Пољем загаламише гласови на неком чудном језику, зацичаше тамнопута деца, брчкајући се у прохладној води.
-Нека их. И они су живи људи- говараху старице у селу док су на сокаку испредале приче и танке нити са преслице заденуте за појасом.
– Ама, морамо куће закључавати, за сваки случај. Е, мени врт доље крај потока.Ваљда ће остати по који дулек да направим питу тикваницу. Ма, њима баста да украду. То им је милије него да им поклониш. Таква је то сорта.- забринуто говараху сеоске домаћице.
-Не грешите душу, ђеце ради.У сваком житу има кукоља. Јуче сам у шуми видио три свежа пања. Нису то осјекли ови људи. Не могу дежурати у шуми ко ‘ајдук- рече стари горштак док машицом приносаше жишку да зажеже лулу дувана.
– Е, однеће вас Цигани у џаку, хоће, хоће, ако не будете слушали. –плашиле су несташну децу мајке, смиријући их у њиховим чаркама и несташлуцима.
Кроз село се убрзо размиле необична дружина. Мушкарци кренуше са торбама у којима су ситни алати за занатске послове:рендићи, шила, брусеви, шпахне, ватраљи, машице…Било је у тој понуди и бакарних тепсија, бакрача, модли за колаче, игли за шивење и плетење, рамова за слике… Дебела Циганка у прљаву торбу спакова шпил карата,шаку пасуља, неке магијске предмете, басме, конце, замахну широком цицаном сукњом, погледа у сунце да се увери сија ли лепше њен златни зуб и оде у правцу последњих сеоских кућа.
НАСТАВИЋЕ СЕ…
