-Охој, домаћице, ајд’ предани мало, радила не радила, биће ти што ти је судбина одредила. Е, жива ти ја дај ми мало леба и шта имаш с лебом. Од јуче нисам залогаја појела. А, припекла ова звјезда. И мало ми млјека дај, да душу окрјепим, жива ти ја. Но, шта ти је тај човек на слово Р.? У, дај ми длан, да ти вирнем у судбину, све ћу ти кажем.
Збуњена жена се зачуди, откуд зна ова незнанка да јој је муж на слово Р. Да га је смотала она млада бештија, удовица, кућу да јој растури. Зна она да прво код ње сврати кад се из поља враћа кући. Ма, увек уморан, увек замишљен, подвикне на њу и на ђецу без разлога. А, она мученица трпи. Научена је од рођена да је жени место уз мужевљеве скуте, какав је такав је. Бог јој такву судбину одредио. Ма, нека иде… Увек се кући враћа…Заголица је нешто у души. Пружи длан док јој срце задрхта у безаној кошуљи.
-Ух, ууух… Имаш чини на кућу. Млада жена оће твоје… Ево ти је видим, овог човека ти омађијала.Код врачаре на далеко ишла.Ух, јадна не била. Да ми даш коју пару да ти ово макнем…Кућу да сачуваш.Човека себи да врнеш…Са длана воду да ти пије… Кад ти ја речем, има тако да бидне…
Несретна жена је гледала у чуду пророчицу која је лукавим погледом проницала у њену збуњену рањивост.
-Е, севапа ради, дај шта даш. Не мораш ми дати паре. Ето можеш и једну кокошку. Ону што не носи јаја. Ето, да ти не буде жао. Дај ми од мужа биљег. Кад ја кажем, све ће добро да испане. Ево ти карта, намени себе и њега. Да још проверим. Е, нема се шта сумњати. Види-прекрила вас ова црна дама-удовица. Има ли је таке, ајд поштено реци?Него, замршено ово млого. Мораш ми дати и које јаје и мало мрса. Млого посла овде, бре, бре…
Дубока торба се пунила сувим месом, сиром, јајима, погачом, канчелима вуне, а троми кораци дебеле гатаре, гегали су се сокацима, тражећи нову жртву.Успут је испитивала децу која је чија кућа, како се зову укућани и пре него стигне пред капију следећег дома, имала је сложену причу и срочену судбину.
Са другог краја села, натоварена свакаквом гвожуријом тетурала се сипљива рага, а за њом стасити номад застајући поред свеже детелине да откине по коју шаку сочне траве за свог сапатника и сапутника. На самару се поред занатских производа,налазило и неколико поломљених кишобрана, покиданог црног платна. Само су ручке од финог дрвета сведочиле да су ти предмети припадали отменој господи.
-Поправљам кишобране! Поправљам кишобране! Бакрачи, бакрачи, бургије, сита…Ајте народе! Јефтино, јефтино, скоро џабе. Калајишем раније, бакарне лонце…Поооправљам кишобранеее…- одјекивао је звонки глас сеоским сокацима.Деца су уплашено бежала у куће, плашећи се мајчиних претњи да ће их украсти ови необични људи.
– Срећа и мир у овај дом. А, имаш ли за мене какав пос’о , газда?Казан да ти калајишем, сврдло, бургије, машице имам…Рам за слику …Шта ти треба? Све поштено да бидне. Ако смо Цигани, људи смо. Нисмо калајисана образа. Је ли тако?Дај банку, ај није ти се змија у џеп завукла. Ситних деца имам, гладна уста…-говорио је увежбану представу Циган, непогрешиво бирајући реч којом ће жацнути право у душу планинског горштака.И тако је почињала погодба, мудро процењивање квалитета услуге, надмудривање, цењкање…
-Ајд, још две банке.И, какав си циција. Ја толико частим свирача кад ми у души зацвиле струне са виолине. Е, хееееј!Знаш ли ти газда, да смо ми Цигани најсрећнији људи?Душу имамо, бре, душу за дерт, за мерак, за чемер, за песму, за игру, а како се ми тек волемо. Деца нам к’о молована. Како се роди, заигра и запева. Не верујеш…Не мораш…
Док је вешти трговац хвалио своје производе, занатско умеће, срећан живот загорчен тужном песмом, из торбе је вадио алате, калај,одвајао са поломљеног кишобрана жице. Вештим прстима, поломљена жица је мењана новом. Један по један производ је прелазио из руке у руку, а банка по банка из џепа у џеп.
У кући, на сред села, удомила се млада снаша. Прво детешце се привило уз њене груди. Зањихано у мајчиним рукама, зарадостило се животу у дому богатом срећом.Једра и здрава мајка храни своје чедо на набреклим прсима. Топла усташца упијају млеко из мајчиних груди, најпре халапљиво, жедно, потом лењо, док се последње капи сливају низ браду, а осмехнуто лице тоне у сан. Док мајка спушта своје првенче у колевку, зачу се шкрипа капије и непознати глас. Закопчавајући журно кошуљу на грудима, изађе пред тамнопуту, витку жену у дугој богато, цигованој сукњи. Црна коса се у слаповима спуштала низ леђа. У бошчи од старе мараме склупчало се детешце на њеним грудима.Њена крхка фигура је више припадала рано прекинутом детињству, него младој мајци.Сићушно дете је цвилело нездравим гласом, као какво изгладнело маче. Сретоше се очи две мајке, једне радознале, друге вапијућег погледа.
-Бога ради,кумим те Светим Ђорђем, дај ми мало млека за мога сина.Пресахле ми груди, ни капи…Немам га чиме задојити. Вуче из усахле сисе да се забашури, па уморно заспи, а онда цвили гладан… Бога ради, смилуј се овом несретном створу. Е, да ми је чојек овде, он би створио млеко из камена, из дрвета… Но, њега послаше у другу махалу, је ли се и код вас тако каже, да поправља лонце и бакраче. Мене са свекрвом у вашу махалу…Код нас се старешина племена пита и о животу и о…
Речи се загрцнуше на испуцалим уснама. Сузе кануше на црну косицу у прљавој бошчи. Млада домаћица пољуби погледом свог уснулог сина. У сну се осмехивао. Верује се да мала, деца док спавају, причају са анђелима.Нешто се преломи у души благородне мајке.
НАСТАВИЋЕ СЕ…
