Излазимо из манастирске гостопримнице. Треба кренути даље, пут Тиране. Међутим, следи још једно изнанађење. Наш домаћин нас води у једно здање, тајновито, не знајући шта нас у њему очекује. Мермерно степениште блиста на сунчевој светлости. Е, овај догађај ћу сместити међу посебне тренутке у моме животу. У великој, светлој, лепо опремљеној просторији, дочекују нас деца, поређана у три реда, по висини. Има међу њима, већ замомчене и задевојчене младежи, али има у првом реду и дечице од две-три године. Скромно одевени, уредни, уљудни…Дочекаше нас духовним појањем на српском језику. Мајко Божија, хвала ти на овом дару.Сиротиште, деца сабрана са свих страна, одрастају уз манастир, чини ми се да имају довољно свега. Ми, Срби, знамо где се образ чува и вера из душе пројављује. Спонтано, тихо, ненаметљиво, прикуписмо поприличну суму новца, као прилог, и узвратисмо за дирљиву добродошлицу. У срцу нека чудесна радост, из душе се празне предрасуде…Наша посета беше испраћена песмом ,,Тамо далеко.“ Знам да ће многе,,неверне Томе“ сумњичаво гледати у моје очи, док им будем зборила о овом догађају. Бог зна-записах истину.
Манастир Арденица је старо здање у коме се осећа мистичност и тајновитост. Необично градитељско умеће у комбинацији дрвета и сиге. Унутрашњост је осликана фрескама којима је време додало слој патине, која фрескама даје необичан тоналитет пригушених тонова, и ликова који се више наслућују, него се јасно осликавају. Само светлост свећа осветљава овај древни храм. Монах у изношеној, скоро подераној ризи, стоји за певницом смирено, обореног погледа. Не знам на ком бисмо језику разговарали. Говор молитве је најречитија комуникација. У овом манастиру венчао се Скендер-бег, национални јунак албанског народа. Многи не знају да су његови корени српског порекла, да се у младости звао Иван Кастриот, да је северни део Албаније припадао српској држави, а млади Иван је примио ислам у тешком времену османлијских освајања српских земаља. Чак је и свога сина послао у ,,данку у крви“ султану, као залог покорности и оданости. У деветнаестом веку Албанци бирају Скедербега за свог националниг хероја, не знајући кога би достојнијег изабрали из своје историје.
Тирана је посебно изненађење. Скоро да сам побацала, успут, све предрасуде са којима сам се запутила на ово путовање.Град ме је подсетио на Темишвар, или на Беч. Веома лепо уклопљене зелене, парковске оазе између градских четврти. Модерна архитектура, комбинација челика и стакла са фирмама светски познатих брендова и компанија. Не привлачи ме такав амбијент. Православна црква у центру града је необичне архитектуре, са високим издојеним звоником и храмом који има заобљену куполу. Изнад улазних врата доминира велики крст. Унутрашњост блистава, као да је неимар, управо, завршио посао, прикупио свој алат и уступио нам простор. Иконосатас леп, нов, комбинован од дрвета и икона. Испред храма мршави, млади човек, скоро дечак, држи у рукама свежањ оловака на којима су приказани национални албански симболи. Ослови нас на српском језику.
-Мајко, купи по нешто. Само један еуро по комаду. Оловка увек затреба. Ево ова црвена за тебе… Или црна…Ајде три за два еура. Од овога скупљам паре за школовање…
Затечена сам. Гледам у упорне црне очи и руке са ситним огреботинама. Стара дуксерица и избледеле фармерке, на ногама ,,Старке“ патике које су некада биле беле.
-Откуд знаш да причаш на српском језику? Одакле си ти? Живиш овде, у Тирани…?-постављам бујицу питања.
-Ја сам Горанац. Долазим овде понекад код рођака. Сналазим се да зарадим коју пару за старе родитеље. Они су у Гори. Гаје виноград и праве добра вина. Да дођеш у Гору. Да пробаш наша вина, да видиш горанску ношњу, наше куће. Моја мајка сперма најбоље баклаве. Да дођеш. Ево ти оловка…Нећу да ми платиш…
Купих неколико оловака. Бих награђена ниском бисера из осмеха. Једном од тих оловака писала сам и концепт за овај путопис. Само чисто срце треба да носимо у грудима. Чисто срце…То је најсветлије оружје.
Испод цркве, спушта се уска уличица која привлачи пажњу моје пријатељице. Одлучујемо да се издвојимо из групе, па шта буде. Вратићемо се у хотел таксијем, ако залутамо. Низ пекарица, посластичарница, сувенирница, пиљарница…као разнобојна ниска ђинђува. У пекарама мирисна пецива, буреци, ђевреци, переце, кифле, лепиње, погачице…све уредно изложено у чистим витринама. Посластичарнице нуде сочне посластице са преливом: баклаве, урмашице, тулумбе, на којима су колутови лимуна, затим разне кремпите, штанглице, гурабије, леће…На лицу места може се добити сок од воћа, које се цеди помоћу ручне пресе. Нар, манго, поморанџе, грејпфурт жути и црвени. Ту су и старински напици боза и салеп. Одлучујем се за кремпиту и сок од манга. Ммм, какви дивни укуси…Бацила сам из пртљага душе и последњу предрасуду. Идемо улицом, гласно коментаришући на српском језику. Очигледно, скрећемо на себе пажњу пролазника. Ухватимо по неки поглед у пролазу, настављамо даље…У сувенирницама производи ручне радиности: ћилими,мали ћилимски комади, торбе од ручно тканог платна, изрезбарене луле, капе, керамичке посуде, вазе за цвеће…И коњак ,,Скендер-бег“. Купујемо коњак и неке ситне сувенире.
Био је то мој први сусрет са Албанијом. Не и последњи. Ову, нама мало познату земљу, походила сам неколио пута. Увек посећујући мати Рахиљу у манастиру Светог Срђа и Влакха, која ме је примала у свој загрљај, дуго привијајући моју главу на свом десном рамену. У посластичарницама сам пробала нове посластице, али сам се увек враћала са боцом чувеног албанског коњака. Уз пут, на импровизованим тезгама, куповали смо суве и свеже смокве, маслине и пистаће по веома повољним ценама. Сетих се продавца бостана испред Сукобина. Надам се да је продао све своје лубенице. Завршавам овај путопис са поруком:,,Када носимо чисто срце у грудима, надајмо се пријатељима, ма где били.“
КРАЈ
