Понекад нас предрасуде отуђују, трују, интригирају, плаше, уводе у кошмаре и дилеме. Почесто, не знамо довољно ни о себи самима, а судимо о другима по неком догађају, по наметнутој нетрпељивости, по литератури… И када нас на,,лицу места“ утисци разувере, питамо се да ли да верујемо сопственим очима. Да ли је доживљено случајност, а на следећем кораку нас чека баш оно што су нам, као ,,истину“, утувили у памћење самозвани праведници. Историјски токови, идеологије, митоманија…понекад оставе дубоке трагове, с разлогом или без разлога, али нема међу народима вечитих љубави, али, срећом ни вечитих нетрпељивости…
Било је јунско послеподне. Групица сабраних боготражитеља, окупљена око игумана једног црногорског манастира, кретала се мини-бусом према црногорско-албанској граници. Пут према граничном прелазу Сукобин, вијугао је све време успонито. Иза нас је остајала морска плаветност барске, а потом улцињске ривијере. Предео оскудног растиња и каменитих хриди заменио је приморску умиљатост и топлину. Мислим да је Владимир последње насеље кроз које смо прошли. Крај пута огромна гомила лубеница и златно-жутих диња и уморна повијена фигура која седи на комаду камена, загледана у своја стопала. Сећам се те упечатљиве физиономије, која молећиво подиже поглед према нашем комбију, очекујући да ћемо стати, купити по који производ мукотрпног тежачког труда. Било је у том погледу и неког одмереног достојанства. Прођосмо…Осетих тиху тугу, прво јасно осећање на етапи пута од Будве до Владимира. Помало се постидех, али шта ћемо са лубеницама у путу-утеши ме савест. Кренули смо пут Елбасана да бисмо сутрадан посетили манастир Светог Јована Владимира, првог српског краља и светитеља, чије се мошти чувају у његовој задужбини. Ово је моје прво путовање у Албанију. Осећам благ немир и напетост.
На црногорској граници нема ни једног возила испред нас. Помало лежерна пасошка контрола, подиже се рампа. Улазимо у Албанију. Једини сам путник са српским пасошем. У мислима прави кошмар.,,Мене ће вратити, сто посто. Како да се вратим у Будву? Како сам неорганизована…Не знам ни један број таксиста у Бару…Ма, доћи ћу до уморног продавца лубеница…Ма како се звао, ма ком народу припадао, разумеће ме, уверавају ме у то његове уморне очи, које носе у свом видокругу неку тиху патњу. Помоћи ће ми, сигурно…“Роје се мисли, а дланови се зноје у ишчекивању. И, гле чуда! Албански цариници подигоше рампу, поздравише нас уз осмех и без контроле докумената, пустише нас на своју територију. Верујем да је разлог за такав гест, била икона Светог Јована Владимира на шофершајбни. Култ нашег светитеља је веома снажан у Албанији. Молитвено му се обраћају верници свих конфесија. Е, кад ово испричам неким пријатељима, погледаће ме забринуто, питајући се да ли сам,,сва своја.“Пролазимо кроз рурални предео, са белим приземним кућама и сређеним окућницама, уредно покошена трава у двориштима, стабла јабука и шљива окречена. Испред кућа знатижељна деца погледом прате наш мини-бус. Понека ручица се стидљиво подигне у знак поздрава, ухватимо у пролазу невини смешак који се пробија кроз прозор нашег мини-буса. Сва деца света носе исту чедност у срцима. Занимљив призор је на скоро свим терасама. Необичне лутке које помало личе на страшила, прикачене су за прозоре, или ограде. Вероватно је то неко паганско веровање из древних времена, магијска заштита дома од злих сила. Питам се где су чувени бункери из перида тврдог комунизма и албанске изолованости од скоро целог света. Нисам дуго чекала на одговор. Сива заобљена купола извирује из високе траве. Тргох се. Можда неко прецизно око нишани баш у нашем правцу. Наш водич развеја моју стрепњу и слутњу мојих сапутника. Бункери су, углавном, празни. Неки су добили употребну намену, као музеји или, чак, кафићи. Ипак, опстају. Сведоче о једном тегобном периоду албанског народа.
Приближавамо се Скадру. Сиве древне тврђаве опасане бедемима. Остаци старог града. Погледом упорно тражим кулу у којој је зазидана млада Гојковица, са отвором кроз који је хранила своје новорођенче, док није пресахла последња кап млека и није згаснуо последњи дашак живота. Боже, како ми је било тешко док сам читала о овој жртви, у епској песми. Скадар је дуго кроз бурну историју, био српски град. У околини, у месту Врака, и данас живи велика српска заједница, која је кроз усмено предање сачувала многе податке везане за своје корене. Док сам у цркви у Скадру слушала локалног свештеника, сузе су се сливале из мојих очију као поточић, право у недра, поред срца које болно осећа сва страдања мојега народа. ,,Сила Бога не моли, Бог силу не воли“. Нигде, као овде, нисам осетила сву тежину ове народне пословице. У периоду тоталитарног, комунистичког режима, Србима се чупао национални идентитет, из корена, гена, крвотока. Нису смели да иду у цркву, да славе крсну славу, морали су се одрећи или свог имена или презимена. Једино је памћење и намучено срце запамтило све. Сеоска домаћинства била су у обавези да ,,нарезану “ количину својих производа предају држави. Те обавезе нису их ослобађале ни неродне године, ни болест у породици. На лицу нашег локалног водича појави се болни грч, док нам прича о свом детињству.
Било је у мојој сиромашној породици петоро деце, деда и баба и родитељи са потрошеном снагом и здрављем. Свакога дана сам посматрао забринуто лице моје мајке док сипа воду у млеко да би свако дете добило по мало беле течности у којој је било више воде него млека. Наши образи су били испијени, расли смо наслеђујући одећу од старије браће и сестара. Моји родитељи су били радни, није да ми нисмо имали краве и овце, али смо све млеко морали да дајемо у сеоску задругу. На нашу кућу остајало је само триста милилитара млека. Тако смо расли, Бог нас је чувао. Били смо жељни свега, али нисмо се жалили. Постали смо људи који лако носе тежину живота и поштују сваку мрву хлеба…
Око мене неки чудни људи. И као да осећам сени дванаест хиљада црногорских ратника погинулих за ослобађање Скадра. Боже, помози ми! Свуда око мене лебди дух витештва и бојног поклича, јунаштва својственог народу Светог Петра Цетињског. Да ли је међу њима био и неки стасити мој далеки предак из Куча, са крсташ барјаком? Срце трепери, а ћути…
У Елбасану – изненађење. Нашу групу дочекује албански епископ, указавши нам тим гестом изузетну добродошлицу. Древни манастир је необичне архитектуре, преко пута нови манастирски конаци. Осећам чудесни мир док пролазим кроз капију коју с обе стране красе гране расцветалог јасмина. Дакле, овде почива први српски краљ, онај што је нежном љубављу волео Косару.Чудни ли су путеви Господњи. Место у коме се налази манастир зове се Шин Ђон. Сазнајемо да је око три хиљаде мештана примило православље, захваљујући Светом краљу. А сутрадан, на празник, хиљаде људи пристиже на литургију. Стојим затечена невероватним призором. Поред мене Албанке у скромној одећи, дискретно ми уступају место у хладовини. Млада мајка са девојчицом у наручју, детешце у розој хаљиници од тила, са коврџавом косицом и нежним, белим теном. Гледају ме топле окице преко мајчиног рамена. Пружа ми ручице, привучено мојим осмехом. Отима се. Хоће у моје испружене руке. Привијам нежно биће у наручју, размишљајући чиме да га дарујем. Млада жена нешто претура по торби. Из лепог, малог новчаника узима иконицу Светог Јована Владимира и пружа ми је уз благ осмех. Око мог врата скупа свилена ешарпа. Дуго сам размишљала да ли да купим тај комад свиле у Венецији. Разумни не би потрошили толико новца, али ја се понекад откачим од разумности. Скидам са рамена ешарпу и узвраћам даривање. Млада жена остаје затечена, са десном шаком преко уста. Ипак, ја сам даривана драгоценијим даром, љубављу једне анђеоске душе. Са расцветалог грма јасмина откидам једну гранчицу коју ћу понети за успомену, придружићу је везици сушеног босиљка који мирише у старом сивом ћупу, који сам донела из дома мога детињства.
Откачујем једну по једну предрасуду и бацам их кроз прозор на путу за Драч. Где год путујем, тражим трагове мога народа које је уписала историја у својим летописима. И Драч је град страдања, последње прибежиште српских ратника у Првом светском рату, замрзнута нада у погледу који очекује бродове спаса да се појаве у луци. Роде мој страдални…Драч је приморски град приљубљен уз море, са дугим пешчаним плажама, али и град духовности, са манастиром посвећеном Светом Срђу и Влакху, при коме је и духовна академија и сиротиште за децу свих узраста. На благом узвишењу доминира манастирско здање, окружено новим конацима. Још једно изненађење. Све је раскошно, складно, неговано, као у Божјој башти. Дочекује нас једина монахиња у манастиру Светог Срђа и Влакха, мати Рахиља. Грли нас и плаче, плаче благословеним сузама хришћанске љубави. Причамо на руском језику. У лепој манастирској гостопримници припремљено је послужење. Око нас лебди чудесни осећај добродошлице. Православни свештеник, из Тиране, је наш духовни домаћин. Просто је нестварно како успева да нас дочека на свим местима које посећујемо. Сав радостан упија нашу захвалност, поји се капима православне љубави из наших душа. А мати Рахиља нас испраћа са сузама и моли нас да јој пошаљемо коју сестру да не буде сама у овом царству Божје благодати. При манастиру је духовна академија, богословија, у којој се школују млади богослови. Имамо ексклузивну могућност да прођемо кроз кабинете опремљене савременим информатичким садржајем и кроз изузетно богату библиотеку. Одушевљена призором, бацам једну по једну предрасуду кроз прозор библиотеке, на коме цветају раскошне орхидеје.
НАСТАВИЋЕ СЕ…
