Историчар уметности Тамара Огњевић, у оквиру подухвата „Живети прошлост – Српска средњовековна гастрономија“, открива тајне средњовековне исхране. На први поглед све делује исто. Као и данас, и тада су људи јели месо, рибу, воће и поврће. Међутим, тада су јели месо риба и дивљачи у већим количинама него данас. Такође, у много већим количинама су јели поврће, али и житарице.
Разне каше су прављене од проса, од јечма, од овса, од зоби. Током 19. века ће од оваквих каши, додатком кукурузног брашна, настати качамак. Каша се правила кувањем житарице у млеку (или у води). Такође, данас је познато како се правила каша од проса са воћем. Просо се потопи у воду и кува док не проври, а затим кува још пет минута. После тога се помери са ватре и држи поклопљено још пет минута. Потом се насецкају суве крушке (суве јабуке, или неко друго суво воће). Добијено вариво се измеша, а када се довољно охлади (да буде млако), дода се мед по укусу.
Поред каша, од житарица (пшеница, јечам, просо, раж, овас, спелта, сирак) се правио и хлеб. Чак и тада се хлеб правио од хељде. Тесто се увије листовима зеља (или линцуре), стави на жар и прекрије пепелом. Хлеб се први пут у српским документима помиње у Призренској хрисовуљи и у два члана Душановог законика.
Обичан народ је најчешће јео само хлеб, лук, воду, понекад јогурт, а месо се јело само у свечаним приликама. Кромпир у Србију је донео Доситеј Обрадовић. Паприка је стигла мало раније, у седамнаестом веку. Погача је служена са сиром, усољеним месом и туршијом од гљива и љутог зеља. Разликовали су зеље (купус, тиквице, бостан, боб, сочиво, грашак, сланутак,) од љутог зеља (црни лук, бели лук, ротква).
Тадашње воће се јело свеже, или сушено (крушка, трешња, јабука, оскоруша, шљива, малине, купине, орах, лешник), али се јело и приморско воће (бадем, смокве, поморанџе, лимун, нар). За разлику од нас, средњовековни људи су користили и низ дивљег воћа (најчешће дивље јагоде, глогиње и разне врсте боровница), али и дудиње.
На српском двору су се јеле смокве, јабуке, јагоде ,трешње, крушке, домаће шљиве, , купине, рибизле, нар, урме, агруми, али и брескве. На двору краља Милутина (1299. године) је византијском посланству служено свеже и сушено воће. Овај догађај је испричан и у роману „Опсада цркве Светог Спаса“ Горана Петровића. Приповедач (млади паж) говори о томе како је припремио посластице за госте из Византије, уместо воћем послужио их је причама. Док гости грицкају приче, млади паж се пита шта ће остати будућим поколењима ако се сваки пут све приче поједу.
Мед је био главно средство за заслађивање. Мед се додавао вину, тесту, пиву. Од меда се правила медовина (вино од меда) и медовача (ракија заслађена медом). Медовина је давана војницима, јер су њоме заливали ране како би брже зарасле. Медовина се правила од мешавине воде и меда која се кува на ватри док не проври, тим једноставним поступком је покретана врење меда. Аловина је врста тадашњег домаћег пива, а реч пиво је тада била општа реч за пиће.
Посуђе се правило од метала грнчарије, дрвета. Ножеви су држани у ножници, а свако је носио свој нож кад год би отишао негде изва куће. У средњовековој Србији се јело из глинених, земљаних и дрвених посуда. Сачувано је доста посуда са дворова. Сребрни тањир цара Душана је украшен двоглавим орлом и царевим потписом, а уметнички пехар од говеђег рога окован сребром потиче из 1252. године, чува се у манастиру Морачи, а уметнички је сређен за Немањиног унука кнеза Стефана.
Слика (Приказ обеда у манастиру Ресава)
Храна се припремала на масти, лоју, маслу (односно маслиновом уљу). Варено јело је кувано јело (данас се вареником назива кувано млеко, али и кувана ракија). Занимљиво је да сланину користи већина становништва. Свињска маст је кориштена више него масло, јер је маслиново уље скупо и увозно (као и данас), а сунцокрет још увек није биљка која је позната.
Постојала су два оброка у десет сати пре подне и увече. Доручак су прескакали како би се припремили за ручак. За вечеру се најчешће једе сирово поврће. Храна се зове храна, пишта, крма. Јело је једеније, ручак је обед, вечера је и тада вечера. У „Худошком зборнику“ постоји занимљив савет како спречити доспевање варнице у око. Велики део дана су људи проводили поред огњишта, али су поред огњишта и спавали.
У исхрани се користи и месо домаћих животиња (овце, козе, бика, бивола и пернатих животиња), али и месо дивљачи (дивљег говечета, зубра, шумског вепра, дивљих свиња, дивокоза, срне, зеца, патке, дивље гуске, јаребице, дивљих голубова, препелице, шљуке). На простору Србије у средњем веку су ловљени зубар (европски бизон) и тур (европско говече). Европско говече је потпуно нестало са европских простора, а европски бизон још увек насељава хладније делове Европе. Угарски краљ је великом жупану Стефану Немањи поклонио припитомљено европско говече (један пар).
Риба се користила најчешће у време поста. Поједини манастири су имали своје рибњаке. Игуман манастира Студенице је у време Великог поста у обавези да наручи свежу рибу и са дунавске и затске стране (односно да наручи и морску и речну рибу).
Један ћирилични текст открива наруџбину за манастир Хиландар, тада су се јеле хоботнице, сипе и каменице (поред речне и морске рибе). У манастиру Хиландар су јели и хоботнице, полипе и морску рибу у желатину током Ускршњег поста. Српска властела је јела кавијар од моруне са реке Дунав.
Живинско месо је било присутно најчешће на двору владара, јер је било веома скупо. Најстарије јело са пилећим месом датира из 1196. године, а служено је на двору краља Стефана Првовенчаног. Ово јело се припрема од пилећег белог меса које се благо усоли и утрља медом. Месо одстоји два сата. Уваља се у пшенично брашно, па се пржи на масти док не добије златно жуту боју. У посуди где се месо пржило, сипа се бело вино, бели лук и мало мајчине душице. Тим се сосом прелије и служи.
Највећи специјалитет је тада било телеће месо у млеку. Јело Кнежева јагњетина у млеку је најомиљеније јело хумског кнеза Мирослава. Хумски кнез Мирослав је познат и по то што је за њега израђено богато украшено јеванђеље, а ова украшена књига се због тога зове по њему.
Скоруп и кисели купус су јела која су потпуно непозната остатку света, сматра историчар Тамара Огњевић. Међутим, сигуран сам да можемо уочити многа старинска јела. Такође, историчар Тамара Огњевић примећује да су многа средњовековна јела очувана потпуно неизмењена у сеоским срединама.
Увиђамо да средњовековна исхрана нама и није толико непозната. Многе врсте овсених каша, биљних хлебова и воћних пецива користимо и данас. Посебна предност средњовековних посластица је што се лако спремају, а састојци су доступни. Стога, предлог Тамаре Огњановић да окусимо нешто од средњовековних посластица делује примамљиво.
