У градској ноћи рањеној светлима, усред инфициране ране свеопште таме, под треперавим неоном, зјапила су отворена врата кафића кроз која су напоље излазили звук џеза и дим. Унутра, усред сплета неспретно артикулисаних пијаних гласова, труба је болно искашљавала тонове који су више замарали него што су пријали, док је бас кијао на бубањ, који је са згражавањем био загледан у клавир уфлекан пићима на њега сливеним са чаша које су одмарале ван подметача.
Бујице речи без смисла, удисање и издисање свачијег дима, поздрави незнанаца, гурања у пролазу, раскомоћена гужва и у њеном загрљају моја усамљена глава засићена овим траћењем музичког талента, успламтела у идеји повратка тамо где сам рођен и где је још увек у свему живео смисао.
Искапивши ко зна коју чашу, конобар би знао чега, у друштву самоће, на велику радост мојих ушију, изашао сам вани. И даље прогоњен идејом о повратку, наслонио сам се на ограду трамвајске станице великог града и гледао га очима својих недоумица. Високе сиве зграде, елита архитектуре центра, већ пет година надмено су гледале у мене, придошлицу, па тако и те ноћи. Жице изнад препуних трола претећи су севале најављујући надолазећу олују камиона који чисти вечито прљаве улице које овде одгајају децу уместо родитеља.
Нервозни семафори мењали су своје боје дајући наредбе непослушним аутомобилима. Мириси из оближње пекаре и пластичних тоалета са градилишта загрљени су јуришали на слабе стомаке бројних ужурбаних пролазника уста увек спремних да се пожале на недостатак времена. Горди газда престоничке пудлице са поносом је купио измет, док је комунална полиција урлала на жену која је дозволила свом унуку да пишки иза жбуна у парку.
Пијани момци, пијанији од мене, тетурали су се тротоаром тражећи невољу, а њихови повици у слушалице скупих телефона будили су бескућнике и безуднике заспале на картонима испред самопослуге. Улице су живеле док је ноћ одумирала. Споменици давно заборављеним људима туговали су гледајући лице сада непознатог града који су некада градили или одушевљавали својим радом. Само се под понеким од њих може видети сасушени и од гарежи поцрнели скромни венац купљен о трошку државе, постављен пре ко зна колико времена рукама оних којима је народ својим гласовима обезбедио да напуне џепове и отплате предизборна прања биографија.
Градска пијаница је за почетак вечерњег опијања добила новац од познаника из краја, некадашњих другара из одељења који сад финансирају његову зависност како би зарадили задовољство помишљу да су бољи од њега. Више ће их тако ценити град у чије кремове друштва би да се умоче како би их после са одушевљењем кушала канцеларија стечајног директора неке од упропашћених фирми у којима су своје најбоље године остављали њихови очеви. Светла града пловила су реком и луда престоничка ноћ ширила се свуда опијајући моју неодлучност, додајући на тас града тег метрополе како би претегао над родним местом. А онда је градска ноћ извела свој познати трик – послала је лепу девојку да се наслони на ограду поред мене. Дуга црна коса падала је према асфалту док су се лепе беле руке одмарале скрштене на огради поред мојих. Ех, граде, стара варалице. Ти и твоји кечеви из рукава.
Знао је, покварењак, да она са таквим лицем и бираним речима не може да изгуби.
Али, прешао се град. Није рачунао на инат и сналажљивост људи из мањих средина. Заборавио је на наше неодољиве приче, на сведочења о срећном детињству какво он није могао да пружи, на савез хумора и особењаштва момака из провинције.
Изгубио си, граде, умишљена метрополо! Ево је она, твој адут и узданица, са осмехом на оном лепом лицу, игра се са мном и нашим дететом далеко од тебе.
Желим ти више среће са следећим коленом, али знај – исти је као ја, па припази на кога се залећеш.
ФБ Милана Ружића
