Нису људи највећи страдалници новог века, нити су икада били. Највећи погром врши се над речима и над језиком као њиховом надређеном. Зато ја на своје речи пазим. Моје речи можда некад нису послушне, не јављају се људима на улици, говоре о нечему о чему не би требало, иду тамо где им је речено да им није место, шале се са људима и стварима са којима не би требало, али највише говоре истину.
У томе и јесте ствар са страдањем речи. Ко смо ми ако издамо њих? Има ли човека без његових речи и његове речи, јер знамо да речи без човека нема – има само лајања, шкрипања, шуштања, шиштања, крцања, кликтања, рикања, режања, рзања. Ово не значи да човек не може да лаје, јер знам људе који би надлајали сваког пса, надрикали све краве и надрзали сваког коња. Али речи, речи су оно што чини човека. Када човек нема реч, тада ни тело нема човека, а када у њему нема човека, не може унутра бити ни части.
Реч је некада била носилац угледа и важила је више од човека. Када је реч погажена, тада је све кренуло низбрдо. Има и међу речима кретена, а то су лажи. Те појаве су саме себе назвале речима да би имале име и биле нешто, било шта. Као што постоји нечовек, тако постоји и нереч. Ваља тренирати уши да остају затворене за неречи које испаљују нељуди. Данас живимо у свету у ком се лаж брижније негује, више наплаћује и снажније жели од било које истине.
Е па, ја својим речима не могу да дозволим да се одметну у лажи, барем не са намером. Вероватно да залута понека и исквари се, али она сама побегне, јер јој се више свиђају светлеће рекламе, насловне стране и луксуз од подвижничког лутања по планинама и живота у књигама и на уснама.
Увек ме је интересовало како то да човек не уме да се одбрани барем речима ако не може физички. Сада знам, тако што ту војску сопства трује туђим мишљењима и јурњавом за припадношћу некоме или нечему, па цела армија дезертира и постаје гомила лажи која пева химну за неки туђи новац или тапшање по рамену.
Моја војска ово не ради. Она је увек на бранику своје отаџбине. Прва скаче чак и кад не би требало, а морам и да признам да је склона великим тријумфима. Ја волим своје речи и оне воле мене.
А како и не би. Када је време за напад или одбрану, оне се окрену и виде да поносно стојим иза њих.
Милан Ружић
Фејсбук
