Када кажеш да је волиш, шта тачно волиш? Односи ли се то на њено понашање, на висину, на тело, на ум, на усне или фризуру? Волиш ли њу целу или само начин на који протрља очи кад се пробуди, звук гласа који ти недостаје док спава, смешни палац који крије под чарапом, или бркове од јогурта који провире када спусти шољу? Волиш ли њену душу или само десну ногу којом цупка док те чека кад касниш, капут без шнира у ком јој је увек хладно, али га носи, јер си јој га ти поклонио, њену косу црну као свемир коју сунце лети донекле раздани, оног глупог стршљена од мастила ког ју је младост наговорила да смести под кожу десне потколенице, или дуге трепавице које те голицају када те у сну загрли?
Када кажеш да је волиш, значи ли то да волиш и њене лудорије – оне када без разлога, али са изговором, викне на тебе или оне када се у продавници кад дође на ред на каси зацењује од смеха што је заборавила новчаник за који је рекла да га је понела, а ти си због те тврдње оставио код куће свој, па мораш ићи по један од њих?
Кад кажеш да је волиш, волиш ли онај осећај када ти вишак алкохола не дозвољава да заборавиш на њу, када те присуство неке лепотице не помами и када у свему и на свакоме осећаш титрај њене душе и обрисе њеног лица?
Када кажеш да је волиш, волиш ли њене мане или само врлине за које и не треба много снаге да буду вољене? Волиш ли то што јеца док гледа филмове, што ноћу отима ћебе, па ти се смрзавају стопала, што сматра да су њене грицкалице само њене, а твоје постају и њене када она своје поједе?
Када кажеш да је волиш, волиш ли њено лице развучено у осмех или звук који кружи собом док се смеје? Волиш ли њене напорне родитеље и пријатеље који је чине још срећнијом, или само оне ваше сате када се светло неонске рекламе ушуња кроз прозор и пада на знојаву кожу два загрљена тела?
Када кажеш да је волиш, волиш ли када претерује, па на косу стави превише лака, грицка нокте, преврће очима на твоје идеје, када убалави јастук, када шушка док прича или када наглас броји станице до куће?
Када кажеш да је волиш, волиш ли када баца мокре пешкире по каучу, користи твоје бријаче да би обријала ноге, скува слатку кафу знајући да пијеш горку, а не скува ручак, и када псује пред свештеником?
Када кажеш да је волиш, волиш ли и то што предувава балоне за славље, што ти чита дневник када га не затвориш, што онда када сте у друштву скочи на тебе као шипарица?
Када кажеш да је волиш, осећаш ли се као да си продисао, сетиш ли се првог пута када си јој то рекао, и збуњености и тежине у грудима тренутак пре?
Када кажеш да је волиш, а не желиш да једног дана имате некога ко ће из те љубави да се роди и по кући на свом носи и ваша лица, онда је и не волиш.
Када кажеш да је волиш, а постоји бар једно „не” које ти је пало на памет као одговор на ова питања, Бог те се стиди због твоје лажи, сопствене речи ти окрећу леђа, а однекле ће доћи и онај који је неће лагати и чије ће је дете радосно звати мајком док ти несавршен будеш лутао около тражећи непостојеће савршенство као да си га достојан.
Милан Ружић
