Ви не знате свет. Нисте још увек рукама обухватили целу планету, руке пливајући умочили у све океане, мора, језера, реке, мочваре. Још увек ваше уши нису чуле класику Европе, лажи Америке, буку Азије, јецаје Африке, зов китова око Аустралије. Немате појма о томе како љубе Ескими. Нос о нос. Каква превара и веровање у енциклопедије. Индијанци су лоши, Кинези су карате мајстори, Јапанци дуго живе, Индуси су сви јогији, Американци воле слободу, Мексиканци су џепароши, Колумбијци чланови картела, Бразилци фудбалери, Французи заводници. Појма немате. Изађите из тог географског атласа предрасуде и помиришите глобус.
Вама је негде лето, негде јесен, тамо пролеће, горе вечна зима. А шта знате ви о зими? Шта ви знате о снегу који пада по сећањима и леду који окива срца? Не знате ништа. Све то мислите да знате, јер сте негде прочитали или вам је неко причао. Депресивни сте када пада киша, је ли? Колико само немате снаге за живот и колико вас саплићу устаљени клишеи. Ви нисте људи, ви сте поводљива човеколика сена.
Познајете бол. Познајете страх. Знате шта је срећа. Ако познајете бол, како вас не боли нечија туга за вама? Како вас не боле сузе родитеља од којих сте отишли да вам буде боље, а њима горе? Колико они још морају да се жртвују због вас? Познајете страх? Нешто што вас плаши је страх, је ли тако? Не знате ви шта је страх. Не знате како изгледа када вам речи померају тло испод ногу, или када у вас гледа цев пиштоља, када вам неко тражи помоћ, а ви немо стојите и само можете да плачете. Нисте ви страх ни упознали. Ко њега упозна, о њему не прича, не спомиње ту реч, крије се од мрака и сенки, слабо проговара, још мање слуша. Знате шта је срећа? Да знате шта је срећа, били бисте срећни. Не бисте тражили разлог за срећу. Треба ли већег разлога од оног да имате пуну кућу, да ваздух улази у ваша плућа, да вас ноге носе где год пожелите, да вам мириси милују нос, да вас неко воли? Не знате ви шта је срећа.
Путовали сте, је ли? Знате ли ви колики је овај свет? И знате ли да путовање нема ништа са упознавањем света? Има људи који из своје собе никада нису изашли, а прошли су више од вас са испечатираним пасошима које мењате на сваких годину дана. Свет није ван граница ваше државе, свет је у границама ваше маште.
Све ви знате, а сво то знање не вреди ничему. Од њега нисте ни паметнији ни срећнији. Само имате више муниције коју ћете испуцавати у великом друштву гађајући у срећу оних који нису обишли колико и ви. Показати да сте бољи од некога. Стварно ништа не знате о срећи ако вас и то чини срећнима.
Устајете, облачите се, умивате, срчете кафе, ишчитавате новине, проверавате телефоне, трчите напоље, радите нешто за шта вас плаћају, а онда после трошите, трошите, трошите и кад са кесама дођете у кућу, нисте срећни, него исцрпљени, па онда урлате на децу, грдите кућне љубимце, разочаравате онога кога волите јер вас он није желео такве. Онда легнете да спавате, а понекад нешто и сањате. Само чекате викенд да се негде проведете, искапите алкохол, збуните главе, изгубите памет, избљујете се на неком ћошку када вас такси остави на адреси коју сте рекли и онда сводите своје покрете и обуздавате разузданост како бисте деловали нормално при уласку у кућу, претходно набадајући кључаоницу својим кључем. И опет спавате, а ујутру зовете своје пријатеље да им причате како сте се провели.
Недеља је за породицу. Браво! Један од седам дана у недељи. И за то очекујете похвалу, а и тај дан проведете причајући како је тешко радити сваки дан, одгајати децу, кувати ручкове. То што ви називате напорним обавезама, то је живот. Оне мисли које не стижете да мислите о томе како је лепо дрво, или како је узбудљиво јутро, колико година некога познајете, и то је живот. Ваше знање о свему које ничему не служи је полен који не рађа. Њега бесциљно разноси ветар и нико му се не радује. Ваше лице које мажете сваке вечери, ваше мишљење, ваши струкови, ваше трепавице, тетоваже, ваши квалитети, способности, ограничења, све је то вама важно. Имајте на уму да је то једино вама важно и никоме осим вас. Никога се не тиче ваше лице, ваши квалитети, ваш струк, а нарочито ваше мишљење. Гајите оно што имају сви, а оно што је у вама, онај делић душе који сте заметнули негде, њега запостављате.
Тај део, који сте оставили у прљавим поткровљима вашег егоизма и љубави са огледалом и покушаја да се другим људима свидите колико се свиђате сби, баш тај део је живот и оно што сте ви. И немојте га тражити ако не знате где је. Ако га нађе неко други, па вас заволи, добро је, можда ћете га угледати. Али ако не знате где је, нека. Не треба вам. Шта ће вам душа поред таквог струка и обрва.
Ви живите навике, а живот је навикао да пролази поред вас. Ни не препознајете га. И онда ви нешто знате. Да ишта знате, знали бисте живети.
Ви не знате свет, нити свет зна вас.
И лагали су вас да лептир живи само један дан, али и да је тако, проживео би за тај дан оно што ви не бисте за читаву ту јурњаву и прилагођавање које сте се усудили да називате животом.
Фејсбук Милан Ружић
