Српско народно вијеће недавно је издало зборник радова под називом ‘Покатоличавање Срба у Независној Држави Хрватској’. У њему су објављени радови повјесничара Милана Кољанина ‘Преверавање Срба у НДХ’, Филипа Шкиљана о промјени вјероисповијести на подручју Загребачке надбискупије, Милана Радановића, који се бавио асимилацијом, интернацијом, масакрима и положајем покатоличених Срба на подручју Велике жупе Барања 41./42., Игора Мркаља, који је кроз причу о словенском свећенику Францу Жужеку испричао причу о глинском крају у рату, и Александре Кучковић, која се бавила затирањем православља на подручју пакрачко-славонске епархије. Тим поводом разговарали смо с Миланом Радановићем, повјесничаром из Архива Срба у Хрватској и уредником овог важног дјела, својеврсног одговора валу ревизионизма који запљускује наше обале.
Када повијесни ревизионисти данас говоре о покатоличавању Срба, тај се процес приказује готово као њихово спашавање од усташке репресије. Које су биле намјере Католичке цркве на том плану?
Покатоличавање Срба у НДХ представља заједнички подухват усташке власти и Римокатоличке цркве (РКЦ). Један од главних циљева, ако не и главни циљ, усташког режима била је елиминација српског народа с државне територије. Будући да су Срби представљали близу трећине становништва НДХ, није их све било могуће протјерати или истријебити, поготово јер окупатору због њихових тренутних интереса није у потпуности била прихватљива политика усташког режима према Србима. Због тога је усташки режим одлучио да дио српског становништва у НДХ подвргне присилној националној асимилацији, односно кроатизацији. Прије свега ријеч је о Србима који су живјели на подручјима на којима у љето 1941. није дошло до устанка, који је био реакција угроженог српског становништва на масовне злочине. Одговор усташког режима на устанак био је бруталан и подразумијевао је масовне злочине и над становницима насеља која нису била захваћена устаничком акцијом. Игор Мркаљ између осталог у нашем зборнику пише о два масакра у православној цркви у Глини, која представљају карактеристичан примјер злочина над становништвом које није узело учешћа у устанку и које је било спремно промијенити вјеру како би добило какву-такву гаранцију живота и сигурности. С друге стране, Срби у Славонији, Мославини, на Билогори и у источном дијелу Баније током љета 1941., односно током најинтензивнијег вала усташког терора над Србима у НДХ, били су привремено поштеђени и нису тада масовно убијани у својим селима.
Зашто се на неким подручјима ишло на истребљивање, а на другима на покатоличавање Срба?
Усташким властима није одговарало да изазивају потенцијални устанак на подручјима која су имала економски и стратешки значај за режим и њемачког окупатора. Због тога је одлучено да Срби на тим подручјима буду покатоличени. Намјера власти и РКЦ-а била је да православни Срби на тим подручјима буду асимилирани у Хрвате и католике. Претходни планови су подразумијевали покатоличавање Срба на ширем подручју НДХ, али је устанак то онемогућио.
Како су се усташе односиле према Српској православној цркви (СПЦ) на подручју НДХ?
Прије отпочињања процеса покатоличавања у потпуности је уништена организација СПЦ-а: највећи дио свештенства и монаштва је протјеран у Србију, многи су убијени, а цјелокупна имовина СПЦ-а је подржављена и изложена пљачки и/или уништавању. Само на подручју пакрачко-славонске епархије, како показује рад Александре Кучековић у нашем зборнику, у потпуности је уништено 55 храмова СПЦ-а, док је још десетак теже оштећено. У условима у којима им се руше храмови, убијају и репресирају сународници, Срби у оним дијеловима НДХ у којима је спроведено најмасовније покатоличавање, нису имали другог избора него да промијене вјеру. Поготово јер су уочи покатоличавања били изложени притисцима, уцјенама и пријетњама од стране локалних власти и појединих представника РКЦ-а да морају прећи на католичку вјеру или ће у противном бити репресирани, о чему говоре бројни повијесни извори.
Присилна асимилација јесте облик репресије. Интернација у логор цјелокупног становништва села Погановци код Нашица, који су најприје одбили да буду покатоличени, била је опомена свим Србима у средњој Славонији како ће проћи они који не буду прихватили промјену вјере. Поједини хрватски ревизионистички повјесничари настоје пласирати тезу како је покатоличавање повијесни терет искључиво усташког режима те да РКЦ не сноси одговорност за политику покатоличавања. Радови Милана Кољанина и Филипа Шкиљана у нашем зборнику указују на инволвираност представника РКЦ-а у тај процес те демантују ревизионистички стереотип да је тај процес спроведен првенствено или искључиво од стране државних власти.
Због чега усташки режим није успио до краја ријешити ‘српско питање’?
Главни разлог због кога усташки режим није био у стању спровести рјешење ‘српског питања’ на начин на који је то започео 1941. био је отпор који је режиму пружио герилски покрет. Међутим, усташки режим током цијелог рата није одустајао од једног од својих секундарних циљева, односно од стварања непремостивог јаза између хрватског и српског народа. Римокатоличка црква, као најзначајнији субјект у хрватском друштву, пропустила је повијесну прилику да допринесе превазилажењу тога јаза, односно санирању ужасавајућих посљедица усташке антисрпске политике. Црква је могла, да јој је то била намјера, учинити много у супротстављању усташкој политици према Србима, Жидовима и Ромима, онима које је усташка политика изложила уништењу само због другачије етничке припадности. Био би то залог будућем много бољем међунационалном разумијевању и уважавању, поготово међу два највећа народа у Хрватској и Југославији. Нажалост, Црква до краја рата није мијењала однос према усташкој држави, упркос томе што је политика усташког режима несумњиво штетила интересима хрватског народа. Да је РКЦ у НДХ била антинационалистичка, или макар ненационалистичка, поготово да је била антифашистичка, а нажалост није, усташки режим би с много мање потешкоћа био осујећен у својим главним намјерава, а оне су биле несумњиво злочиначке и антицивилизацијске. Римокатоличка црква није искористила свој друштвени и политички утјецај како би спасила свештенство и епископе СПЦ-а који су били изложени репресији, интернацији и убијању.
У зборнику се спомињу примјери свећеника који су били чланови усташких организација. Католичка црква данас о томе шути?
Дио римокатоличког клера припадао је усташком покрету, али је највећи дио клера подржавао фашистички и расистички режим НДХ. Међу њима је било и оних који су узели учешћа у прогону и страдању других људи тиме што су били представници локалне усташке власти, понекад и репресивног апарата, који су вршили репресију и злочине. Међу свећеницима је било екстремиста и шовиниста, односно припадника усташког покрета, који су као представници локалне власти или њима блиски појединци, учествовали у спровођењу антисрпске политике, укључујући и ратне злочине. Ријеч је о свећеницима који нису били санкционирани од стране Цркве. Црква се данас прави да такви нису постојали, уколико су такви успјели емигрирати 1945. Уколико су ликвидирани од стране партизана или комунистичке власти, Црква такве настоји виктимизирати, без обзира на њихову одговорност за страдања других људи. Било је, наравно, и врло часних примјера, попут жупника Жужека из Глине, о коме је писао колега Мркаљ. Међутим, дојам је да би таквих било много више да није постојао пасиван однос врха РКЦ-а према новој реалности, према патњама стотина хиљада људи, те да је постојало активно супротстављање врха РКЦ-а према режиму који је био одговоран за те патње и страхоте.
У НДХ је живјело 52,4 посто Хрвата, 30,5 посто Срба, 11,11 посто Муслимана и других. Ви сте се бавили ситуацијом у Великој жупи Барања. Како су се усташке власти на том подручју односиле према Србима?
Велика жупа Барања је обухватала седам котарева у славонској Подравини и средњој Славонији. Срби су на том подручју, попут Срба у другим дијеловима НДХ, након успостављања усташког режима у потпуности обесправљени: онемогућено им је учешће у јавном и економском животу, избачени су из администрације и свих управних органа, укинуте су све установе са српским предзнаком, капитал у српском власништву је национализиран, у потпуности је онемогућен рад СПЦ-а. Срби из досељеничких насеља, насталих након аграрне реформе почетком 1920-их, протјерани су за Србију јуна 1941., иако су скоро сви они били домицилни на подручју НДХ. Интелигенција, свештенство и припадници грађанске класе највећим дијелом су такођер протјерани за Србију, док је дио њих интерниран у логоре, гдје је убијен. Све се то дешава прије отпочињања процеса покатоличавања. Упоредо с тим спроведени су забрана, негирање и брисање српске националне припадности, вјерског и културног идентитета.
Процес покатоличавања представља кулминацију политике присилне асимилације над Србима на том подручју. Нигдје на тлу НДХ није извршено толико масовно и свеобухватно покатоличавање као на подручју Велике жупе Барања. Тај процес окончан је средином априла 1942. Старосједилачко српско сеоско становништво на подручју велике жупе све до почетка 1942. живјело је знатно мирније него Срби у дијеловима НДХ јужно од Саве. У међувремену, забиљежени су бројни примјери насиља, укључујући појединачна убиства те убиства мањих група Срба. Крајем 1941. на том подручју насиље је коришћено као инструмент притиска за покатоличавање. Уочи масовног покатоличавања Срба с подручја опћине Воћин, у томе мјесту и сусједном Кометнику, 13. и 14. јануара 1942. убијено је око 220 Срба. Иако тај злочин није био мишљен у сврху притиска на локалне Србе да прихвате напуштање своје вјере, он је ипак знатно утјецао да до тога дође јер је наведени масакр извршен над особама које су били цивили, а не припадници оружаног устаничког покрета. Неколико дана прије наведеног масакра, у Воћину је, на православни Божић, започето рушење православне цркве. Била је то више него јасна порука локалним Србима.
Да ли је покатоличавање уопће помогло Србима да сачувају своје и животе својих породица?
Покатоличавање јесте спасило многе Србе од прогона и интернације, макар привремено, што је и био разлог због кога су Срби прелазили на римокатоличку вјеру, али никако се не може рећи да је било гаранција живота и сигурности. Броји су примјери који указују да промјена вјере није сачувала животе и имовину покатоличених Срба. На подручју Славоније, Баније и Билогоре цијела српска села која су прешла на римокатоличку вјеру, за мање од годину дана, нека и након неколико мјесеци, интернирана су у логоре Јасеновац и Стара Градишка, или су становници тих села постали жртве масакара у својим селима или шумским збјеговима. Августа и септембра 1942. преко 1000 српских становника опћина Воћин и Пивница интернирано је у логоре. У истом раздобљу то је задесило и преко 3000 Срба из села у западној Ђаковштини и источној Пожештини. Скоро сви они претходно су прешли на римокатоличку вјеру. У јесен 1942. на том подручју биљеже се први масовни злочини који су подразумијевали убиства цијелих породица и масакрирање већег броја жена и дјеце српске националности. Понекад је ријеч о масакрима над становништвом које је претходно бјекством у шуму успјело избјећи интернацију. До краја рата у западном, брдском дијелу Велике жупе, побијено је неколико стотина српских цивила и спаљено је и опљачкано све и једно српско село. Већина села на том подручју почетком 1942. колективно је прешла на римокатоличку вјеру. У равничарском дијелу велике жупе становници великих српских села убијани су и интернирани током 1943. и 1944. због подршке партизанима, како од стране усташа, тако и од стране њемачке војске.
Да ли је утврђен број покатоличених православаца у НДХ?
Тај број није утврђен јер га је на основу расположивих извора немогуће утврдити због тога што нису сачувани сви подаци. Недостају или нису потпуни нумерички подаци или поименични подаци о броју или идентитетима тзв. прелазника у одређеном броју насеља. Амерички повјесничар Јозо Томасевицх пронашао је једно писмо надбискупа Степинца папи Пију XИИ у коме надбискуп говори о ‘240.000 пријелазника са српског православља’ на римокатоличку вјеру. С друге стране, бројни извори омогућавају утврђивање прецизног броја прелазника за многа насеља на подручју Загребачке надбискупије и Ђаковачке и сријемске бискупије.
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
prometej.ba
