Дођу дани, најзад дођу дани кад престанеш плакати. Кад се онако још увек влажан од суза издигнеш изнад себе, а осећаш: све ти стоји у некој води, све потопљено, хладно. И више не мислиш о урагану који је до тога довео. Више не мислиш где си погрешио, ко је погрешио, ко је кога увредио… мислиш како да се не утопиш у себи, како да сачуваш разум који одбија да изађе међу људе, решен да заувек заћути.
Месечариш, а будан си. Тежак си, а сан је толико плитак и испрекидан! Будиш се уморан. Буди те “нешто“, па да не би изгубио додир са стварношћу, молиш се…лежиш и шапућеш молитву у мучном полусну. Стежеш крстић положен испод јастука…замишљаш огромног, непобедивог, а нежног анђела који ти топлом руком милује запришталу душу. И дишеш. Дишеш. Жмуриш. Молиш за опрост. Молиш за снагу.
И вода се повлачи. Осећаш топлу постељу. Крепи те послати сан.
И ујутро, пре него што помислиш на бол, још увек бунован, помазујеш се мирисним миром некуд из Јерусалима. Дишеш. Осмехујеш се сунцу. Стидљиво поздрављаш дан.
И ходаш међу људима, а осећаш како ти се душа просула, да лебди болна око тебе, без заштите и коже. И све те ломи. Све те пробада.
И опет мислиш на Бога. Молиш се у себи док ходаш: “ Зацели…зацели… врати ми радост моју… ведрину моју…осмех ми врати да опет будем достојно Твоје биће“… и горе ти очи. Хладе ти се плућа.
И ходаш. И цури ти душа у бездан неки. И све ти се чини – умрећеш. Спустићеш ствари украј пута, лећи и – умрећеш. Одмора. Само одмора. Сна и чврстине. Пакао испражњеног бића бије. Бића које се више не препознаје, које је толико разорено да нема где да се склони. Као да ходаш без коже. Као да ходаш изврнут напоље.
И пустиш се Бога. Бог ћути. Бог данас ћути. “Данас сам претерао са плакањем“, мислиш…,,ово је очајање“, мислиш. “Очајање је грех“ . Из греха мораш изаћи сам. “Зато Бог данас ћути“, мислиш. Досадио си, мислиш. Извињаваш се у себи. И више не знаш коме. И више не знаш како. Нема заклона у теби. Бог ћути данас.
Смрт. Да легнеш. Само да здраво заспиш. Одмор… и нестајање је добра опција. Само да престане тешка празнина. Нека се откине душа и оде тамо где је хтела пре него што јој је станиште разорено. Не можеш да се сакупиш. Не чујеш. Не видиш. Не осећаш.
И онда један жути лептир у трави. Размазује ти се у стајаћим сузама. Лети испред твојих ногу. Летећи врцка. Луцкасто се мота око колена. Не одустаје. Хода са тобом. Ко да се смешка, чини ти се. Као да је летећи осмех, изгледа. И ти му шапућеш: “Бежи, лепото, од туге…бежи…“ А он се смешка и лудо врцка. И ти се смешкаш.
И почињеш да видиш. И чујеш како му шуште крила. И птице чујеш! Осећаш ветрић. Осећаш себе. Однекуд допливавају таласи разбијене душе. Утичу ти у око у коме лептир врлуда. И смејеш се. И кориш себе. Усред толике лепоте несрећан ходиш! Уздишеш насмејан. Гледаш у небо. Гледаш у плавет. Гледаш у бескрај. Лебдећи осмејак негде нестане и ти се сетиш да си силан. Да ти газиш земљу! То су твоје ноге! Још има снаге! Још има лептира и птица. Они призивају расуту ти душу. Они те окупљају.
Све је за тебе. Све је теби. Све те теши. Све ти се сагиње. Све те тегли да се не утопиш. А ти не видиш! Загледан у место где је пукла опна која држи душу на окупу, ти не видиш колико савезника имаш! Све ти се клања! Цвеће ти намигује, а ти забленуо у рану! Јуче је стадо оваца видело твоје мермерно лице и пошло ти! Пошло ти у руке! Гледало те и лепо пошло теби. Није случајно. Гледало те је у очи око десет пари недужних очију и пошло ти. Теби!
А ти чекаш чаробну руку Бога да ти пипне рану и исцели је као чаробњак из дечјих сликовница. Не буди буквалан. Зар ти та Рука није већ послала лептира, птице, цвеће и цело стадо?! Погледај.
Не гледај у провалију више, упашћеш у њу.
Вратиће ти се душа. Вратиће се на своје место. Душа је својеглав створ и хоће сама да се убеди да јој заиста нема места тамо код онога што јој је рану задао. Она је као дете. Пусти је да се убеди. Изливаће се из тебе кад дубоко заспиш, искрадаће се и одлазити њему, а ти ћеш се будити, шапутати молитву, молити анђеле да је сачувају и она ће морати да ти се врати сваки пут. И све тако док не схвати да је непожељна и непотребна, да јој је место у теби и да више не сме напуштати станиште непозвана, умишљена да некоме доноси светлост у таму. Јер толико је светлости имала, па се погордила да јој ничија могућа тама не може ништа! Лутаће она још неко време и будиће те непослушна, али временом ће схватити да јој се бисерје круни, хаљина хаба од пута и да је боли тама и хладноћа неодговора. Тада истрпи.
Јер кад се једног дана врати таква, севнућеш јаче него икад! Запеваћеш опет силно. Свет твој који се расуо са душом биће жељан да се опет састави и покрене у теби. И лептири, и птице, и цвеће, и нежна стада – све ће се разиграти у теби! И онде где је рана кроз коју је исцурила душа зарашће тако да нећеш ни знати када. Сетићеш је се у својој пуноћи. И насмејати. Јер си преживео. Јер се део тебе, несебично поклоњен, вратио још богатији и јачи од честица додира са спољним светом.
И зато, пусти душу да се сама увери. Дао си највреднији део себе. Нудио си бисер. Дао си бисер. Ко још не жели толику вредност? Размисли. Је ли вредно корити себе заблудео у мисли да ниси био довољан? Није.
Вратити себе себи. Од твоје несебичности – нема већег бисера. Од твоје искрености- нема већег бисера. Од твоје преданости – нема већег бисера. Од твога радовања некоме – нема већег бисера… од твоје безусловне љубави – нема већег бисера.
Ето, већ имаш за ниску. Насмеј се. Обасјај таму.