Гркокатоличка или Унијатска црква је настала као резултат проглашења Фирентинске, Брестовске и Ужгородске уније између Римокатоличке и Православне цркве.

Претпоследњи византијски цар, Јован VIII Палеолог затражио је од Запада помоћ пред турском најездом, преговарајући са папом Еугеном IV. Ватикан је обећао материјалну и војну помоћ (која је касније, наравно, изостала), али је заузврат захтевао сазивање сабора на којем би се расправила спорна питања између Православне и Римокатоличке цркве: filioque, папски примат, азима (бесквасни хлеб), чистилиште…

Ферарско-фирентински сабор је отпочео заседање у Ферари, у јесен 1438. године, а потом се преселио, у пролеће наредне године, у Фиренцу, где је, после много мука, коначно и проглашена унија 1439. године. Текст уније није потписао Свети Марко, митрополит ефески, „огњени стуб православља“, који се тако прославио пред Господом. Нешто касније око њега су се окупили и други противници јединства са Римом. Унија је убрзо одбачена на сабору источних патријарха, 1450. године у Цариграду, али су погубне последице остале до данашњих дана.

Међутим, овде није био крај прозелитизму Рима. Након склапања Брестовске уније 1596. године и Ужгородске уније 1646. године, заживеле су прве гркокатоличке цркве. Унијаћење је највећи успех имало на подручју данашње западне Украјине, где је десетак процената, тј. око пет милиона православних хришћана поунијаћено. У Украјини, Пољској, Чешкој, Словачкој, Трансилванији, Хрватској, Војводини (међу Русинима и другим припадницима националних мањина), као и у другим крајевима Европе, до данашњег дана је опстао велики број припадника ове верске заједнице. Питање статуса гркокатоличке цркве један је од камена спотицања у тзв. екуменским разговорима између Истока и Запада.

Гркокатолици су задржали грчко – византијско богослужење, али су признали јединство са Ватиканом и папино врховно поглаварство. Унијатски храмови наизглед подсећају на православне по спољашњим обележјима, њихови свештеници употребљавају сличне одежде и богослужбене предмете, али, с друге стране, могу да брију браде попут римокатоличких жупника, са којима се заједно моле у својим богомољама, помињући притом римског папу као свог духовног оца. Осим тога, гркокатолици се служе новим, грегоријанским календаром. Ватикан поставља унијатске бискупе у свим традиционално православним земљама, међу којима и у Српској Војводини, у Руском Крстуру.

Свету тајну Евхаристије установио је, на Велики Четвртак, Господ Исус Христос који је на Тајној Вечери први причестио апостоле хлебом и вином. Ова Света Тајна задржала се, у неизмењеном облику, све до данашњег дана у Православној цркви. Православни свештеници причешћују вернике Телом и Крвљу (преображеним хлебом и вином) из заједничког путира, заједничком кашичицом. На крају Свете Литургије свештенослужитељ је дужан да употреби сав преостали садржај путира, премда се и сам причестио пре свих за часном трпезом.

Једно од бројних питања, на које су атеисти свих боја остали неми током вековних покушаја беспризорног богохуљења, јесте и питање како то да се никада нико није заразио било каквом болешћу приликом причешћивања, јер кашичица са причешћем иде од уста до уста, без брисања и прања. На самом крају, када се употребљава преостало причешће, свештеник долази у индиректни контакт са свим причасницима преко кашичице. Ипак, никада није забележен случај ширења неке заразне болести на овај начин. Објашњење је јасно и логично: дарови у виду хлеба и вина су освећени и преображени у истинско Тело и истинску Крв Христову и, као такви, обожени присуством Духа Светога, те нису више подложни земаљским законитостима.

Римокатолички верници причешћују се, међутим, само хлебом у виду „хостије“, танког, бесквасног и округлог колачића, док се римокатолички свештеници причешћују хлебом и вином. Начин на који се врши причешћивање верника је специфичан: свештеник ставља на језик причасника хостију – дакле нема директног додира путем кашичице, као код православних верника. Да ли се римокатолици боје заразе? Да ли сумњају у Божију благодат? Да ли је ова пракса слична оној са „сољењем свете водице“ која се тако „чува“ од устајалости и кварења, јер само освећење није довољно?

Гркокатоличанство, као вештачки хибрид православља и римокатолицизма, требало је да буде само прелазни стадијум у потпуном покатоличењу православних народа. У ту сврху унијати су Свету тајну Евхаристије новелирали, задржавајући понешто из Православља и уводећи римокатоличку праксу. Њихови свештеници причешћују народ кашичицом из путира као и православни, али не допуштају причасницима да додирну кашичицу уснама већ, напросто, убацују причест у уста верника – као лопатом!

Због чега се, дакле, унијати причешћују без контакта са кашичицом? Зашто се плаше додира са другом браћом? Да ли је ово причешћивање са дистанцом, у виду „убацивања“ светог приноса у отворена уста, без прислањања усана, тек благи наговештај маловерја и отпадништва од истинске вере или показатељ губитка Божје благодати? Или је, можебити, поуздан знак који упућује на неопходност повратка вери предака под окриљем Светих Отаца? Напослетку, да ли је то опомена и за нас православне да не одступимо од истинске вере?

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име