Одувек сам желео да проведем неколико недеља у врту Пресвете Богородице, и тако упознам древни монашки живот који се не мења вековима. Два пута сам био у Хиландару на једну ноћ, може се рећи више као туриста, него као ходочасник, и добро сам знао да у те две посете нисам видео и доживео много тога. Све се сводило на фотографисање, обедовање и присуство на богослужењима. У та два непуна дана није се могао осетити монашки живот у свој његовој пуноћи.
Један оглас на друштвеним мрежама, неочекивано је отворио могућност да посетим Свету Гору на петнаест дана. Писало је да су бившем руском скиту Крумица, који је метох (посед) манастира Пантелејмона, потребни радници – волонтери за рад у винограду. Насмејао сам се, јер о виноградима нисам знао ништа, осим што волим да једем грожђе. Ипак сам позвао број телефона из огласа и одмах дознао да неко виноградарско предзнање није ни потребно, јер је посао веома једноставан, као и да је обезбеђен бесплатан превоз, светогорска виза, карте за трајект, смештај и храна у манастиру… Такође сам сазнао да на пут могу да кренем четири дана раније, то јест колико прекосутра, и да то време могу да проведем у руском манастиру Пантелејмону, чекајући моју смену за рад на метоху.
Деловало ми је да је позив прилично озбиљан. Ипак, опхрвала ме је велика неизвесност. Нисам познавао организатора целог пута, нисам успео да убедим ни једног пријатеља да пође са мном, сам полазак је био из Крагујевца, до ког ми је било потребно пола дана да стигнем из Сремске Митровице, преко Београда. Моји здравствени проблеми са хипертензијом, као и велике врућине у јуну, такође нису ишли у прилог путовања. Пут у непознато на две недеље подразумевао је одвојеност од породице на коју нисам навикао. Полазак је био кроз два дана и није било много времена за размишљање. Напослетку, велика жеља да се Света Гора доживи на другачији начин, превагнула је над свим другим недоумицама.
Када сам саопштио супрузи да идем на две недеље у Свету Гору, њена реакција је била иста као и сваки пут кад донесем брзу и непромишљену одлуку, ослањајући се на властиту интуицију. Гледала ме је као велико, незрело дете. Ипак, исто вече ме је спаковала и путовање је могло да почне.
Већина Срба жели да походи Хиландар и да ради на тамошњем имању, па се тако ствара велики притисак на наш манастир, који напросто не може да прими толике добровољце. С друге стране, Пантелејмон има тешкоће да доведе раднике због удаљености Русије и великих трошкова транспорта, као и због актуелног рата у Украјини, јер је војним обвезницима ограничено кретање. Зато руска царска лавра радо прима српске волонтере.
У Крагујевац сам стигао четири сата пре поласка аутобуса, јер ми је превоз од Сремске Митровице до Београда, и од Београда до Крагујевца, био прилично неусклађен. Када сам коначно сео у аутобус који је возио групу од двадесет и пет ходочасника и нас петорицу добровољаца, схватио сам да је мој сан надомак испуњења.
Успут су нас ходочасници, који су ишли на неколико дана, да посете десетак светогорских манастира, запиткивали о нашем волонтерском ангажману. Одговарали смо им насумце, јер ни сами нисмо много знали где идемо. Све у свему, био је то пут у непознато.
Ујутру смо већ били на Зејтинлику, где нас је дочекао вођа пута. Српско војничко гробље сам посетио ко зна колико пута, али увек изнова стојим пред хумкама и надгробним плочама див јунака из Великог рата, као да сам ту по први пут. Овог пута са тугом у срцу посећујемо гроб чика Ђорђа Михајловића, који је сахрањен у гробницу у којој одраније почивају његов отац и деда, такође чувари српског војничког гробља у Солуну.
После Зејтинлика походимо храм Светог Димитрија, где смо се поклонили мироточивим моштима свеца и добили на дар парчиће вате натопљене светим миром из његовог кивота. Све време нас је пратила несносна врућина, али смо ипак прошетали Солуном и појели неизбежни гирос.
Након Солуна, посетили смо Каково или Мило Арсеницу, метох манастира Хиландара, где смо почашћени кафом, ратлуком, хладном водом и ципуром. Овај хиландарски посед се данас простире на око 1.800 хектара обрадивог земљишта, маслињака и кестенове шуме. На њему су изграђени: храм Богородице Живоносни Источник, конаци, пилана, столарска радионица, рибњак, економске зграде, гостопримница, продавница… Налази се изван Свете Горе, двадесетак километара северозападно од границе Атоса, па га могу посетити и жене. Занимљива је прича како је метох доспео у посед манастира Хиландара. Солунски паша је даривао земљиште Хиландару почетком XVI века, у знак захвалности што је, користећи чудотворно грожђе са лозе Светог Симеона Немање, добио наследника. Турчин се заветовао да ће сина довести у манастир када порасте, што је и учинио, али су мудри Хиландарци одбили да га приме, и заузврат добили велики метох, са ког се манастир издржава до данашњег дана.
У касно поподне смо се сместили на преноћиште у Уранополису, а потом отишли на градску плажу.
Ујутру смо се окупили на доку, извадили визу за одлазак на Свету Гору, тзв. диамонитирион (ΔΙАΜΟΝΗΤΉΡΙΟН) и карте за ферибот.
Када смо се укрцали на трајект, упознали смо двојицу руских монаха из манастира Оптина пустиња који су такође ишли на светогорско ходочашће. Један од њих је по први пут походио Свету Гору, и његово благо лице је сијало од среће. Мало смо разговарали са њима на лошем руском језику који нисам говорио још од школских дана, а потом смо се фотографисали. Руски калуђери су били љубазни, братски расположени. Као да смо делили заједничку срећу што идемо на најсветије парче земљиног шара.
Док је спори ферибот секао пенушаве морске таласе, пратили су нас неизбежни галебови, чекајући да им неко удели мрвице хране.
Након четрдесетак минута вожње, трајект пристаје у хиландраској луци Јовањици, где силазе ходочасници који походе српски манастир.
Овај хиландарски метох са пристаништем, гаражом за чамце, конаком и параклисом обновио је монах Пантелејмон, рођен као Хелмут Кристијан Рат из Шварцвалда. Отац Пантелејмон, син богатог немачког индустријалца, дошао је на Свету Гору 1982. године. Под духовним руковођењем старца Митрофана, примио је православље и замонашио се. Прво је био у Хиландару, али су га оданде „протерали“ неки млади монаси зилоти, који се ни сами нису дуго задржали у манастиру. Потом се настанио на Јовањици, где је боравио двадесет три године, обнављајући је сопственим средствима, садећи винограде и маслињаке. Због здравствених проблема отац Пантелејмон је 2010. године напустио Јовањицу и настанио се у српском манастиру Грабовац, у Мађарској, где је преминуо шест година касније, претходно обновивши и ову светињу.
Ми овај пут не излазимо са брода у Јовањици, јер Хиландар није наша одредишна тачка, већ настављамо даље, према нашем коначном циљу.
НАСТАВИЋЕ СЕ…
