Хиландар
У недељу смо питали оца Никодима да нас одвезе у Хиландар, који је удаљен шеснаест километара од Крумице. После литургије и доручка, отац нас је повезао теренском тојотом преко планинских венаца, макадамским путем, који је на неким деоницама био одличан, док је на другим местима био пун вододерина и рупа.
Сат и по, колико смо се задржали у Хиландару, отац Никодим нас је тихо чекао, седећи у аутомобилу по великој врућини. Уопште узев, сви светогорци су наоружани стрпљењем и смирењем. Један ме додуше јесте мало гурнуо, док сам излазио из саборног храма у Пантелејмону, али му то нисам узео за зло, јер ми ходочасници, поклоници и туристи сметамо монасима у њиховом осамљивању и молитви.
Иако Хиландар походим по трећи пут, осећања су јака као и приликом првог доласка. Ослушкујем рајски цвркут птица које се крију негде у високим чемпресима и дах прохујалих векова, наталожен у каменим зидовима храмова и конака.
У најлепшем светогорском храму Ваведења Пресвете Богородице сви падамо ничице пред чудотворном иконом Богородице Тројеручице. Целивамо празан кивот Светог Симеона Мироточивог. Пријатељима који су први пут у Хиландару показујем стег краља Александра Обреновића и фреску Милоша Обилића у Лазаревој припрати. Потом се клањамо лози Светога Симеона која је изникла из његовог празног гроба и кроз камени зид се пробила напоље. Њени ластари се бокоре преко простране вињаге, док дозревају плодови који ће некоме донети дуго очекивани пород. Пењемо се на пирг Светога Саве, одакле се пружа најлепши поглед на саборни храм, конаке и манастирску порту са два висока кипариса. Улазимо у трпезарију, иако је ручак већ готов, да још једном погледамо чудесни живопис и камене столове за којима обедују Хиландарци.
Овај пут не стижемо да одемо до пирга Хрусија, са црквом Светог Василија, који лежи на обали мора, нити до Милутиновог пирга, маслине цара Душана, крста краља Александра Обреновића, гробљанске цркве Благовештења са костурницом у којој се чувају мошти уснулих хиландарских праведника… Даће Господ, биће нека друга прилика…
У саборном храму узимамо благослов игумана Методија и епископа рашко-призренског Теодосија који се затекао у манастиру.
Захватам воду са Савиног бунара, пошто стрпљиво сачекам да један ознојени, задихани земљак напуни своје канистере и флаше. Човек је себи узео за задатак да понесе у отаџбину неколико десетина литара свете воде и да је раздели фамилији, комшијама и пријатељима, а ја сам одлучио да ме на овом месту ништа не може изнервирати.
У манастирској продавници група српских туриста пустоши полице и столове са сувенирима. Сви желе да понесу делић благодати са собом кући, не схватајући да је једино могу понети у оку и срцу. У пријемној канцеларији, која се налази на улазу у манастир, са десне стране, пишу се прилози и ту је готово немогуће прићи монаху за столом од мноштва приложника и добротвора. Неки траже за рођаке и пријатеље козлац, чудотворни лек за најтежу болест који справљају Хиландарци. Други, пак, траже грожђе Светог Симеона Мироточивог, које помаже супружницима да добију потомство. Монах пита једног младог човека да ли су невољници у браку, а човек из трећег лица наједном прелази у прво лице и снуждено каже: „Још увек се нисмо венчали.“ Монах му даје коверат са грожђем и упутством за употребу и додаје да ни случајно не употребљавају грожђе, док се прво не венчају и да јаве своја крштена имена, како би се Хиландарци молили за њих. Покушавам да размишљам главом тог младића, без икаквог осуђивања, па се питам: „Зар му је било тешко да се прво венча у цркви, па тек онда затражи помоћ Светога Симеона око добијања потомства.“ Наш народ не каже џабе: „Без невоље нема богомоље!“
Сећам се мог првог доласка на Хиландар 1998. године, приликом прославе осамсто година од оснивања свете српске царске лавре, када сам понео десетак прилога у новцу које су послали пријатељи и родбина. Стискао сам у руци коверту са новчаницама и цедуљама на којима су била исписана имена за помињање, када сам упитао једног монаха где могу да предам прилоге. Био сам млад и зелен, и очекивао сам ваљда да ће ме упутити на неког књиговођу којем ћу предати новац, а заузврат добити признанице. Монах ми је смирено показао на дрвену кутију са прорезом испред иконостаса у коју сам убацио целу коверту, чудећи се.
Двадесет шест година касније сам тражио исту ту кутију, али кутије није било испред иконостаса. Опет сам се обратио неком другом монаху задуженом за храм. Овог пута ме је монах послао у пријемну канцеларију, на самом улазу у манастир, где се предају прилози и заузврат добијају захвалнице и папирне иконе. Опет сам се чудио. Мења се Хиландар, али се мењамо и ми, скупа са њим.
Није то више онај Хиландар с краја прошлог миленијума, којег сам упамтио као парче неба на земљи, заробљено у прохујалим вековима. А ни ми више нисмо исти.
Да се разумемо, не мислим да је онај Хиландар био бољи, нити да је овај гори. Иста је то светиња, иста рајска башта, само се, напросто, све променило и модернизовало, и људи, и времена, и околности…
Нема више игумана Мојсија, монаха Василија, малог јеромонаха Кирила, монаха Митрофана, Јована, Симеона, Јустина, Агатона… Нема више политичких емиграната који су на позив владике Николаја Велимировића дошли у Хиландар 50-тих година прошлог века, жртвујући себе да би спасили манастир, јер је претила опасност да због малог броја монаха падне у грчке руке.
Сећам се живахног оца Митрофана, док нас одмерава оним једним здравим оком, гледајући и слушајући како се непристојно довикујемо и расправљамо по ходницима конака који је касније изгорео у великом пожару. Вероватно се отац Митрофан питао какви су то нови Срби, ни налик онима које је оставио у отаџбини, када је морао силом прилика да је напусти након крвавог грађанског рата.
Сећам се времешног оца Јована, манастирског баштована који је преминуо у сто четвртој години, како се пење калдрмисаним степеништем из баште према улазу у манастир. Данас нема те баште испод манастира. Заузеле су је грађевинске машине које раде на обнови манастира. Нема ни монаха Јована који нас је тада питао одакле смо.
– Из Србије! – одговорили смо поносно. – А ви, оче?
– Из Енглеске – нашалио се отац Јован, премда заиста беше стигао у Хиландар из Уједињеног Краљевства.
Сећам се омаленог оца Кирила, док крштава двојицу ходочасника на доку, у морској води. Једном од новокрштених сам тада био кум. Док је отац Кирил читао из требника, риђи монах који га је пратио у појању, посматрао је зарђалу алку, узидану између крупних камених блокова пристаништа.
– Ето, ову алку је направио човек и већ је пропала, а камен је створио Бог и он је вечан – осмехивао се мршави монах, док се умотавао у крајеве црног, вуненог прслука. Била је позна јесен и било је прохладно. Новокрштени су се смрзавали у мору, док их је отац Кирил три пута погружавао у воду.
Сећам се Хиландара из 2012. године, тужног, изгорелог, рањеног, заробљеног у металне скеле… Сада, након велике обнове, Хиландар сија старим сјајем.
Некада није било велике гужве, док је данас у Хиландару сваки дан мноштво ходочасника, поклоника и туриста. Многи пробуђени српски синови желе да посете нашу свету царску лавру и једноставно нема довољно места за све. Готово је немогуће наћи слободан термин за преноћиште месецима унапред, па многи посетиоци Хиландара спавају у суседном Есфигмену, који прима све путнике намернике.
Есфигменци су зилоти који су у свађи са свим осталим светогорцима. Васељенског патријарха сматрају екуменистом и одбијају да га помињу на богослужењима, иако је цела Света Гора под његовом јурисдикцијом. У пар наврата су због тога били под полицијском опсадом, али нико није успео да их отера из манастира. Есфигменци једино сарађују са најближим суседима Хиландарцима. На улазу питају посетиоце да ли су вакцинисани од короне. Ако неко одговори да јесте, не пуштају га у манастир. Живе изузетно сиромашно. Трпеза им је оскудна. После ручка скупљају сав преостали хлеб, јер се код њих ништа не баца. Ако је посни дан, на столу се нађе тек чорба од леблебија и комад хлеба.
Есфигменци радо примају госте, али су хигијенски услови у манастиру веома лоши. Нема тушева, већ само корита из којих се гости умивају. Постељина се не мења редовно. У манастиру живи неколико Срба који веома радо и непозвано „проповедају“ земљацима о „јеретичкој, екуменистичкој“ СПЦ. Један гост је тако морао да слуша како је чак и покојни патријарх Павле био екумениста. Из пристојности је ћутао и слушао монаха родом из Бабушнице, али је касније био веома љут када ми је препричавао цео разговор. Уз све дужно поштовање због њиховог ревновања у вери и одрицања од света, сматрам да су есфигменски монаси у тешкој прелести, као уосталом и сви други зилоти и секташи.
