Сад схватам:
Нисмо дошли задовољни ко траве
што расту да се згазе кроз цвркутаве зоре.
Ми смо звезде што лудо у мрак се стрмоглаве
и због једног бљеска не желе да изгоре.
Имамо руке добре ко пијане ласте
да се грлимо плаво и гасимо у лету.
И присутни смо у небу што мора да израсте
у саксијама ока понеком у свету.
Прејели смо се давно и зубатог и нежног,
сад свако пружа шапе и нова чуда тражи.
А све је смешно, и тужно,
и све је неизбежно,
и ове истине добре и ове добре лажи.
Прејели смо се, кажем, и свако уме да сања,
и свако уме да псује и оре даљине главом.
И једнако је у нама и камења и грања,
и једнако је у нама и прљаво и плаво.
И свесни да смо лепи исто колико и ружни,
стигли смо где се гмиже, и стигли где се лети.
И знамо шта смо дали, и знамо шта смо дужни,
и шта смо јуче хтели, и шта ћемо сутра хтети.
Горели смо, а нисмо постали пепео сиви
од којег бујају жита и обале у цвету.
И увек смо били живи, па ипак: друкчије живи
од свих других живих на овом луцкастом свету.
И најзад:
Тако је добро што нисмо само траве,
што таласања своја ни једном вету не дамо,
већ смо звезде што сјајем све небо окрваве,
жељне да буду сунце макар тренутак само.
