Треба да се трудимо колико можемо да не раздражујемо људе који су око нас, да им не досађујемо, да их не притискамо својом вољом. Ако притискамо другог док му говоримо о ономе што је добро и правилно, то ће га само раздражити и окренути против онога што му говоримо. На пример, неко те саветује да треба да постиш, да се молиш, да идеш у цркву, али је при том претерано упоран, то ће те само раздражити и произвести супротан учинак. Зато остави другог човека на миру, нека он сам постепено схвати све оно што желиш да му кажеш. Не приморавај друге ни на шта, не раздражуј их поготово не оним што има везе са вером.
Узнемиравањем и притискањем нећемо ближње убедити да измене свој живот, а још мање ћемо донети мир њиховој души. Не можеш човека на силу натерати да измени свој живот, не можеш му наметнути добро. Човек може да измени искључиво себе, а не другог. Зато, толико често други не чују ваше речи. Зато наше речи немају никаквог утицаја на друге људе и не могу никога ниушта да убеде.
Пусти своје дете да расте слободно, остави га на миру не држи му стално „буквице“. Моли се за њега, и труди се да измениш себе! Постани, макар у најмањој мери , тиховатељ. Нема везе што живиш у граду, где владају бука и суманути темпо живота. Покушај да живиш, макар мало „по монашки“. Труди се да се бавиш собом, негуј своју душу, испуњавај је миром , тишином и срећом. И када се она испуни тиме моћи ћеш та богатства да пренесеш своме детету без много речи, строгог надзирања и грње који само раздражују дете и нимало му не помаже да се промени.
Из књиге- Живот у свету без Христа
