Годину дана пре новог пописа становништва, Међународни дан писмености Србија дочекује са мање од 2 одсто неписмених.
Данас Србија има два писма, једнака пред законом – ћирилицу и латиницу, и више од 6,5 милиона писмених становника, старијих од 10 година.
Неписмених је 127.463, показују подаци Републичког завода за статистику, са пописа становништва 2011. године.
Постоји неколико критеријума за одређивање писмености – основни подразумева способност да особа уме да прочита и напише текст из свакодневног живота.
Колико смо писмени
„Према међународним препорукама, писменима се сматрају ученици основних школа и виших рангова, као и сва она лица која се у моменту пописивања становништва не школују, али су завршила више од три разреда основне школе“, каже за ББЦ на српском Невена Радић, докторанд и демонстраторка на Географском факултету у Београду.
Додаје да су многа истраживања доказала да је за трајну писменост довољна четири завршена разреда у основној школи.
Од пописа становништва у Србији 1931. године подаци о писмености прикупљају се код особа од 10 и више година, док се смањење броја неписмених бележи на сваком попису од 1953. године.
„На смањивање удела неписмених током година значајно је утицало увођење обавезног основног осмогодишњег школовања.
„Поред тога, све већи обухват деце школовањем, ширење мреже школа и школовање одраслих је позитивно утицало на смањење неписмености“, каже Радић.
Радић сматра да ће нови попис становништва 2021. године показати даље повећање писмености, а мањи удео неписмених.
Најмање неписмених има у Војводини – 28.000, а највише у Шумадији и Западној Србији – око 43.700. Нешто боља ситуација је у региону Јужне и Источне Србије, око 43.500.
Радић сматра да су „територијални распоред неписменог становништва“ одговара „нивоу друштвено-економског развоја“ одређеног региона у Србији.
Развијеније средине имају мањи број неписмених, док сиромашне општине бележе највеће уделе.
На територији Београда забележено је 12.429 неписмених – највише у општинама Земун и Палилула – око 1.500, док је најмањи број неписмених особа у најразвијенијим општинама Стари град – 63, Врачар – 91 и Савски венац – 87.
Неједнакости и неписменост
„Када говоримо о полној структури неписменог становништва, резултати пописа су показали да је неписменост одлика женског становништва.
„Готово 82,08 одсто неписмених чини женско становништво односно 104.632 лица док 17,92 одсто, односно 22.831 чине мушкарци“, наводи Радић.
Каже да је ово последица већег описмењавања мушкараца, али и традиционалног схватања положаја жене у породици и друштву, који је у вези и са нивоом друштвено-економског развоја.
Лица старија од 65 година учествују у укупном броју неписмених са 70 одсто, од чега 91 одсто жена, док је намање неписмених забележено у старосној групи деце од 10 до 14 година – 1,50 одсто.
У суседству, мање од један одсто неписмених имају Хрватска, Бугарска, Румунија и Словенија.
Међународни дан писмености обележава се широм света 8. септембра. Идеја се родила у септембру 1965. године у Техерану, на Светској конференцији министара образовања на тему искорењивања неписмености, а УНЕСКО је обележавање почео годину дана касније.
Стопа писмености значајно порасла у последња два века, па је данас више од 85 одсто светског становништва старијег од 15 година писмено.
Када смо почели да пишемо
Поједини аутори тврде да писменост на овим просторима потиче из праисторије, од винчаске културе млађег каменог доба (неолита), која је на врхунцу развоја била око 3.800 пре нове ере.
Њени трагови пронађени су недалеко од Београда на археолошком локалитету Винча – Бело брдо, по коме је култура названа.
Урезани симболи на ископаним предметима из тог доба, довели су до претпоставке о постојању „винчанског писма“, коју су научници одбацили.
Неки археолози сматрају да су трагови писмености постојали и раније, на истоку Србије, на археолошком налазишту из средњег каменог доба (мезолит) – Лепенски Вир, од 6.500 до 4.500 пре нове ере.
Међутим, Вања Станишић, професор Филолошког факултета у Београду, каже да „културе у доцивилизацијском периоду немају писмо у класичном смислу те речи.“
„Винчански знаци заиста постоје, али су у том периоду могли да буду само ,чрте и резе’, док је писмо цивилизацијски искорак за одређену заједницу“, објашњава професор Станишић.
Он објашњава да је „писменост улазак у цивилизацију, која је у то време била хришћанска цивилизација“
„Улазак у хришћанство је био једини пут изласка на светску историјску позорницу, а онда и писменост, јер пре цивилизације – нема писмености“, каже Станишић
Такав је случај био и са Словенима, наводи професор, о чему говори и „најстарији спис о словенској писмености који сеже у старословенско раздобље“ – О писменех Чрнорисца Храбра.
У том спису Црноризац Храбар, средњовековни монах и писац, чије право име и порекло није утврђено, пише како Словени нису имали писмо по доласку на Балканско полуострво у 6. и 7. веку.
„Он је савршено поставио ту границу и рекао да су Словени, на почетку док су били пагани – врачали, гатали и бројали цртама и резама, а да су, покрстивши се, почели најпре да пишу грчким и римским словима ,без устројенија’ – хаотично, док им Ћирило није направио слова“, додаје Станишић.
Захваљујући Ћирилу и Методију који су у 9. веку из Цариграда кренули на мисионарски пут у словенску државу Моравску, почиње развој писмености на овим просторима.
„Моравска мисија је била политички појекат Византије и покушај моравских Словена, данашњих Чеха и Словака да се ослободе латинског, франачког, немачког политичког притиска“, каже Станишић.
Тим поводом, Константин Филозоф, познатији као Ћирило, осмислио је прво словенско писмо – глагољицу.
„Оригинално писмо прављено само за Словене – никако да личи на грчко или латинско писмо, у коме је била идеја словенске самосталности, оригиналности, словенског изласка на историјску, културну и цивилизацију сцену“, каже Станишић.
Након смрти Ћирила и Методија, њихови ученици, међу којима се издвајају Климент и Наум, беже на Балкан, у царску Бугарску, где настављају рад на описмењавању народа.
Крајем 9. века у Охриду су основали такозвану Охридску књижевну школу – „нови центар словенске писмености“, где настаје и ћирилица.
„Ћирилица је настала тако што је дошло до прилагођавања грчког писма словенском језику помоћу глагољице. Добили смо оригинално писмо, које очигледно имитира писмо преузето из грчког, има грчке облике и слично“, додаје Станишић.
Каже да иако је ћирилица је суштински идеја „византинизације помоћу глагољице“, она је наставила да живи као словенско писмо.
Насељавајући границу између „римске и византијске културне сфере“, Срби су остали подељени, па је мања група остала у латинском, а већа у источнохришћанском, византијском делу.
Због тога је дошло до „графичког двојства“.
„Они који су били окренути Византији, одмах су прешли на ћирилицу, а они други су дуго чували глагољицу, да би полако ћирилица почела да је потискује на нашим просторима“.
Станишић додаје да два најзначајнија ћирилична српска и јужнословенска споменика писмености из 12. века – Мирослављево јеванђеље и Повеља Кулина бана, представљају „пресловљавање глагољице ћирилицом“.
Мирослављево јеванђеље је настало по наруџбини захумског кнеза Мирослава, брата рашког великог жупана Стефана Немање, за потребе цркве Светог Петра и Павла у Бијелом Пољу на Лиму.
Након неколико селидби, рукопис се сада чува у Народном музеју у Београду, а руски званичници су најавили враћање 166. странице која се дуго налазила у народној библиотеци у Санкт Петербургу.
Унеско га је 2005. године уврстио у своју библиотеку „Памћење света“ чиме је постао део 120 највреднијих добара које је створила људска цивилизација.
Турска употреба ћирилице и Вукова реформа
Почетком 15. века Србија постаје деспотовина, а титулу деспота добија Стефан Лазаревић.
Његова задужбина – манастир Манасија код Депостовца, после отварања Ресавске школе, постаје центар културе и писмености у том периоду.
Школа је остала преписивачка радионица, извор писаних дела и превода и после пада деспотовине, кроз цео 15. и 16. век.
Књиге из те радионице словиле су за добре, поуздане, одлично изведене, без грешака у речима, слогу и акценту.
Један од главних руководилаца Ресавске школе био је Константин Филозоф Костенски, бугарски емигрант Јевтимијеве школе у Трнову, који је написао Житије деспота Стефана Лазаревића.
Турске власти после пада Смедерева – 1459. године, када су завладали читавом територијом Србије, нису укинуле ћирилицу, већ напротив, она је остала званично писмо ових простора, каже професор Станић.
„Турска царевина је преузела наше канцеларије и поштовала је нашу писмену традицију, тако да је у административној преписци са својим западним покрајинама на Балкану, Турска користила наше писмо. И турски званичници су писали ћирилицом и зато је ћирилица тако се чврсто укоренила на овим просторима“, додаје.
Почетак 19. века обележиће период борбе за осамостаљење Србије од турске власти, али и појаву просветитељства и других култуних промена.
Тада је у доминантној употреби био славеносрпски језик – мешавина рускословенског, руског књижевног, српскословенског и српског народног језика.
Стога се јавила потреба за прилагођавање ћирилице српском књижевном језику на народној основи.
Међу првима који је желео да уведе народни језик у српску књижевност био српски просветитељ Доситеј Обрадовић, али је у томе, реформом језика, успео његов млађи савременик Вук Стефановић Караџић.
Он је 1814. године у Бечу објавио Писменицу сербскога језика по говору простога народа написана, у којој је уважио неке принципе претходне реформе Саве Мркаља.
Пошао је од Мркаљеве ћирилице, коју је усавршио нашавши графијска решења за шест слова – љ, њ, ћ, ђ, џ, ј – и на тај начин у потпуности спровео принцип где је један глас (фонема) једнак једном слову.
Принцип фонолошког правописа – пиши као што говориш, и мерило – колико гласова – толико слова, постаће одлика Вуковог језика и српске писане речи уопште.
Велики допринос српској писмености дао је и Српским ријечником из 1818. године, где је изведена језичка и правописна реформа којом је народни језик постао основица књижевног језика.
Вукова реформисана ћирилица је усвајана постепено, а званично је у Србији призната и прихваћена тек 1868. године.
BBC
