Достојанствено одмерен, и у кретњама, и у говору, заваљен у свој непомућени мир попут дервиша у текији, Меша Селимовић није се нити једног тренутка излагао кушњи да се исхитри, заскочи или збуни. Његове сентенције извирале су стално једнаким млазом: он их није изговарао, он их је – писао. Чинило се да време стоји, и ваљда би било тако да се колутови с магнетофонском врпцом нису вртели.
Седимо у пишчеву кабинету. Kњиге су од стропа до пода, књиге с његовим крупно отиснутим именом и презименом, књиге које је Југославија наградила готово свим признањима која се дају литератима („Ја сам редован члан Академије БиХ, дописни члан Српске академије наука и уметности, почасни доктор Сарајевског универзитета, добио сам Орден Републике, имам ратна одликовања…“).
Негде напољу иза затворених врата ври Сарајево на припеци, жељно хлада и дашка ветра. У Селимовићеву стану као у чардаку, тихо, дремљиво, на столу кафа с филџанима, прегршт чоколадних колачића, у чашама сок од вишње.
Сама од себе наметнула се мисао: куд ли је навалио сав овај свет, па јури безглаво на све стране, без одмора и починка као мрави у разореном мравињаку?!
Ваљало би им довикнути одавде с прозора: „Станите људи, и сутра је дан!“
Делујете као веома миран, веома сталожен човек. Јесте ли дубоко у себи заиста такви, или је то само привидно?
СЕЛИМОВИЋ: Не, не. Ја јесам стварно миран.
А мало прије сте казали да због неких ствари нисте могли спавати?
СЕЛИМОВИЋ: Људи нису дали да будем миран…
Значи, нисте флегматичне нарави?
СЕЛИМОВИЋ: Не, то, него сам био доведен у такве животне ситуације у којима би остати миран значило остати идиот…
Kолико вам успева сачувати свој списатељски мир у овом данашњем захукталом и динамичном времену?
СЕЛИМОВИЋ: И ја припадам овом времену и овом начину живота, тај начин живота захвата и мене. Међутим, колико могу настојим га се отрести, али то не могу ови моји који живе око мене, моје кћерке. Kад се у кући отвори и радио, и транзистор, магнетофон, грамофон, и све то трешти, све то свира, ствара буку у којој човек не чује самог себе. Осим тога ја станујем у улици гђе је промет невероватно жив… Мени то, међутим, више не смета. Можда је трагично, али је тако, мене смета тишина. Дакле, оно што је природно постаје неприродно, односно сметња. Недавно кад смо жена и ја враћали из Сокобање и стигли у Београд, чинило нам се послије оне тишине као да је наступила катаклизма, да се свет руши. Ужасна бука, ваздух прљав, смог. Трећег дана већ смо се били навикли.
Ипак радите у таквом амбијенту?
СЕЛИМОВИЋ: Могу, ништа ме не смета. Мени недостаје ово, ова звучна кулиса. Ми имамо на Хвару викендицу, али нерадо идемо тамо. Сувише је мирно, онда идемо у Дубровник.
Не чини ли вам се да људски дух доста губи живећи у таквим условима?
СЕЛИМОВИЋ: Опћенито узевши губи много, јако много, али такво је време да је дух занемарен. Неки дан чујем како главни уредник телевизије каже: ми производимо информацију и забаву! Ја се запрепастио да тако нешто говори, један од најодговорнијих људи на телевизији. А то је тако! Данас људи највише траже забаву и информације од свих средстава комуницирања. Те информације производе се у толиком броју да смо сви ми капацитирани њиховим обиљем, и то информацијама истог типа. То је оно што се зове манипулација људима. Данима се слушају једне те исте ствари и човек хтео – не хтео постаје део тога. Данас је врло тешко задржати независност, готово да је то немогуће. Човек је постао предмет манипулације. Затим ту долази битка за стандард: човек у њој несвесно учествује. Такмичи се хоће ли имати аутомобил ове или оне врсте, води рачуна о оном што поседује његов комшија. K томе реклама! Њен утицај је управо катастрофалан. Човек јури кроз живот као луд. Зато се догађаја код нас, а и у свету, да људи од петнаесте до двадесетпете нешто читају, али послије тих година, кад почињу да се боре за живот, за животну позицију они више немају времена да читају, и човек постаје све празнији и празнији…
Такво стање одражава се неминовно и у данашњој литератури. Има старијих писаца који тврде да је све речено, све написано?
СЕЛИМОВИЋ: Сваки онај који пише не мисли тако. Не би писао да је све то речено. Наиме, можда је речено као мисао, али једна општа мисао живи у другом контексту у једном времену, и сви је налазимо или тражимо, свој израз за ту општу мисао. Ја, на пример, не могу измислити много, стварно, зато што се човечанство не мења много. Мењају се институције, мењају се форме, евентуално спољашње, али суштина се не мења. Заиста је тешко рећи нешто ново послије Платона. Али је могуће пронаћи нов израз.
Па, каква је по вашој оцени, та данашња литература?
СЕЛИМОВИЋ: Што се литературе тиче, па и уметности у целини, данас она све више постаје нешто што је старо, анахроно, ја то зовем средњовјековном ручном делатношћу.
Због чега?
СЕЛИМОВИЋ: Kао супротност серијској производњи. Рецимо телевизија данас преузима све, гута све, као стварно моћан и сугестиван медиј. Мислим да је врло тешко да један роман издржи ту конкуренцију. Знате, кад се роман чита неопходно је имати огромно много времена, огромно много воље да човек остане сам са собом. Данас људи не воле да остану сами са собом. А телевизија им помаже да не буду сами, да не мисле на своја егзистенцијална питања.
Телевизија преузима улогу седатива?
СЕЛИМОВИЋ: Да, пилуле за смиривање. Људи лакше одлазе на посао наредног дана, нису преоптерећени. Друга је ствар што човек не зна да би му било лакше кад би се посветио својим сазнавањима, том остајању са самим собом. Лакше би подносио тегобе у животу јер би стекао независан дух и могућност да се обрани од овога лудог темпа. Видите, кад би се то могло, само ја не знам како је то могуће да се човек обрани од те брзине која стварно води у неурозе, у расуло и растројство духа, била би то феноменална ствар. Али нико се није тиме позабавио…
Зашто?
СЕЛИМОВИЋ: Зато што не знамо како је могуће пронаћи неки средњи пут између источњачке непокретне медитације и западњачке динамике која продире и производи непрестано све новије и новије продукте. Заиста, како је могуће пронаћи средњи пут а да при том не изгубимо себе и свој стандард? Или човек треба да дигне руке од стандарда и од комфора на који је навикао, па да онда може да се врати себи и да буде независан, или да буде човек који медитира, па да буде сиромашан у оном што је спољашње, али да има свој мир.
Није ли то што сте казали готово неприхватљиво?
СЕЛИМОВИЋ: На жалост. Чим човечанство, односно један његов део, односно један народ крене путем цивилизације, заустављања нема.
Где би у том каосу било место младом човеку?
СЕЛИМОВИЋ: Ја сам врло забринут за младе људе. И то из многих разлога. Прво, ми старији који држимо позицију у друштву, а све их држимо ми старији, ми прописујемо тим младим људима начин живота, значи ми им прописујемо старачки начин живота, а то је апсурд. Не дозвољавамо да они сами имају свој начин мишљења, своје путеве, да унесу некакву свежину и да они сами буду аутори свога будућег живота – не, ми њима већ данас стављамо печат на њихове будуће кораке. А ако се огријеше о то што ми прописујемо, ми смо чак спремни да им одредимо казне. Дакле, вршимо тешку пресију, и психичку, и административну, законску.
Али млади не би били млади кад не би протестовали, бунили се.
СЕЛИМОВИЋ: Млади се бране, тачно. И од тога лудачког темпа и од наших прописа. Од нас старијих људи, више невиталних, они се бране прво формалним стварима, као што су дуге косе, шарено одевање, некакви необични плесови, некакве песме које нису за старачко ухо, појачане електриком.
Понегде, понеки делови омладине окушавају се обранити анархизмом од свих тих утицаја. То би били хипији, затим леве и ултралеве организације, или уверења , или како год хоћете…
А који би били за осуду?
СЕЛИМОВИЋ: Они трећи! Чини ми се најгорим – прилагођавање. То је глајхшалтовање, то је уклапање у кораке и стазе очева. Мислим да је то најгоре.
Kолико сте ви имали удела у одгоју својих кћери које су данас већ одрасле девојке?
СЕЛИМОВИЋ: Свакако да сам утицао на њихов одгој, али посредно, јер моје кћерке живе у атмосфери, чисто ми је незгодно рећи, то је одлична атмосфера, смирена, тиха, па и атмосфера љубави, ето тако.
Kако ће бити њиховим мужевима, то не знам, јер њихови захтеви прилично су велики. Траже љубав, разумевање, ширину, оно што ја пружам својој жени. Ја сам помало, како се то каже, папучић, то признајем, није ме уопће стид тога…
Ваша супруга каже да нисте папучић. По чему ви сматрате да јесте?
СЕЛИМОВИЋ: Ја, на пример, све што треба да учиним прво поверим својој жени. Онда видим како она реагира на то, пристаје ли или не пристаје. Ја верујем у женску интуицију. Ја верујем да су жене много интелигентније него мушкарци. Само, ми се правимо, ми се јако правимо да смо много паметни, а нисмо.
Оне су финија бића, финија устројства, много финија него ми. Али ми смо, ето, некако навикли на ту власт, па себи и придајемо сувише велик значај. Помагати жени није ни грех, ни срамота.
Ја сам, рецимо негде послије рата, кад сам дошао у Сарајево 1947.године, ишао на пијацу с отвореним цекером и носио крумпир тако да су га сви могли видети, а други мушкарци, који су такођер куповали крумпир, лук и остало, крили су поврће у затвореним актнташкама. Мени је увек било сасвим нормално помагати жени у кућним пословима.
И данас то радите?
СЕЛИМОВИЋ: Kад сам био млађи, било је тога више. Рецимо, смешно је, али ја сам најрадије волео мести иако смо имали у кући усисач. Ја ухватим метлу и с ужитком метем цијели сат времена, па чак и када више не треба, када је већ све пометено. Замислим се и не знам шта метем, радим механички. Међутим, моја добра воља ипак није била увек довољна, падало је на моју жену много тога више…
Kолико сте дуго у браку?
СЕЛИМОВИЋ: Двадесет и пет година.
Kако сте се упознали са својом супругом?
СЕЛИМОВИЋ: То је било врло интересантно. Дошла ми у Београд у канцеларију једна млада лепа жена и мислила да ће онде затећи бркатог партизана опасаног пиштољчином. А кад тамо, угледала младог човека у кошуљи насмејаног. Тако смо одмах успоставили некакав контакт, без ријечи. Ја сам одмах био ухваћен.
Јесте ли то одмах и признали?
СЕЛИМОВИЋ: Па, други пут сам већ признао. Ја сам био иницијатор другог виђења, и нисам се преварио, срећом. То је моја велика шанса, као да сам бирао по неком тесту, строгом тесту. Управо тако како сам могао замислити. Прво, било ми је важно да моја изабраница буде лепа, затим малена као контраст мени високом. Мени висока и крупна жена никако не конвенира зато што ваљда мени треба супротно…
Осим тога, ја волим мало да владам, а нешто велико, крупно, тешко је савладати.
А какав сте ви у својим очима?
СЕЛИМОВИЋ: Врло пажљив и захвалан партнер, али имам доста захтева. Само један изузетан добар човек какав је моја жена могао је да издржи са мном толико година. Она је све то лако поднела, и моју размаженост, и остало…
Ваш порок?
СЕЛИМОВИЋ: Па, право да вам кажем, ја сам задивљен својим светачким статусом: мало једем, не пијем уопће, не пушим, жене радо волим само погледати, јер прије свега волим своју жену, једино понекад пожелим некоме неко мало зло. Не баш велико… Ето тако…
Kакво зло, на пример?
СЕЛИМОВИЋ: Да се барем мало задави, неки залогај да му стане у грлу. Иначе киван сам на себе јер сам већ зашао у године и заборављам оно што су ми људи зло учинили. Више нема мржње и то ми је јако криво. Мржња је дивна ствар.
Није ли одсуство мржње везано вашим одласком у пензију?
СЕЛИМОВИЋ: Не, не, не. То су године, то је у ствари опадање виталности. Мржња, то је стимуланс! Она активира, она наводи акцију, није то лоша ствар. То се види нарочито у књижевности. Има писаца који су писали под тим импулсом, мотивирани само мржњом. Ја мислим да и ви знадете неке од тих писаца.
Јесте ли и прије живели тако мирно као сада?
СЕЛИМОВИЋ: Углавном јесам, само што сам више трчао. Никоме нисам могао ништа одбити, тако да је то понекад било помало блесаво. Знало се догодити да сам исплазио језик низашто. И десило се да сам дословце пао посве изнемогао. Било је то послије једне турнеје гђе сам у току једнога јединог дана имао два читања и разговора с публиком. Убитачан темпо. Онда сам то прекинуо и легао у болницу. Али нисам могао себи помоћи. Чинило ми се увек да ће нетко нешто изгубити. А ништа у ствари. Послије сам видео да нити тко шта губи, нити ишта добија…
Шта обично поручујете свом читаоцу?
СЕЛИМОВИЋ: Ја обично немам поруке. Мислим да је то недопустива претенциозност. Поруке имају пророци, вође народа, а писац има своје искуство. Ако нетко из тога извуче за себе неко искуство, добро је. Или ако постави себи неко питање на које не зна да одговори…
Kако сте се прихватили писања?
СЕЛИМОВИЋ: Немам појма. Ја обичавам рећи да нисам изабрао литературу, него да је литература изабрала мене. Нисам журио да кренем том стазом. Литература, то је трка на веома дуге стазе, то је маратон.
Почели сте писати посе рата?
СЕЛИМОВИЋ: Не, прије њега, само то је на срећу пропало…
Мислите да је било лоше?
СЕЛИМОВИЋ: Сигурно, потпуно сигурно.
Је ли тога било више?
СЕЛИМОВИЋ: Па, јест ! Било је доста, али срећом то су усташе све попалиле. Послије рата, односно у рату, почео сам нешто писати, срећом је и то пропало.
На колико је језика до сада преведено ваше најпознатије дело „Дервиш и смрт“?
СЕЛИМОВИЋ: Хајдемо, полако: руски, украјински, пољски, словачки, чешки, мађарски, румунски, бугарски, турски, арапски, албански, код нас на словенски, сад су у току преводи на француски и њемачки. У нашој земљи књига је изашла у једанаест издања.
На својим свакодневним двосатним шетњама Сарајевом свакако увек понешто откривате, уочавате неке промене, на пример женску моду.
СЕЛИМОВИЋ: Ја мислим да је женска мода увек била у праву. Рецимо та мини-сукња. Ја нисам против ње, а мислим да су сви млади за њу. Чини ми се да је у психологији нове моде, садашње, данашње, откривање властитог тела. Било је чудно, баш страшно оно време, чини ми се готово смешно, не готово, него сигурно лицемерно да се сакрива и чланак на нози. Сад нема, брате, сад се открива све што има да се открије, и готово. Шта ту да се мистифицира!
Је ли то по вама уреду?
СЕЛИМОВИЋ: Сасвим ! Сасвим! Ја не волим никакве табуе. Мало сам био у сукобу са једним старијим колегом који сматра да у једном одређеном друштву табуи морају постојати. Ја сматрам да не морају.
Има ли романтике у тим табуима?
СЕЛИМОВИЋ: Јесте, има романтике у томе, тачно. Али зар је романтика ако се сукња вуче по земљи, а тамо иза врата одмах скида?! То је свеједно…
А кад се ради о тзв. сексуалним табуима?
СЕЛИМОВИЋ: Мени се свиђа девиза по којој зрео и одрастао човек има право начинити све што хоће, а што не наноси штету другоме. Забране стварају лицемерну личност двоструког морала. Мислим да ће човеково ослобођење ићи тим путем ослобађања од свих непотребних забрана, ту су и сексуалне забране које иду до апсурда. Ја нисам за то да се промискуитет одвија сасвим неконтролирано, јер то руши људско достојанство. Једна нормална веза између двоје људи који се воле и који се свесно упуштају у тај однос знајући шта желе, најнормалнија је ствар која уопште постоји. И прије брака, и у браку, све је то њихова потпуно приватна ствар.
Kакви су претежно ваши изрази, по вашој оцени?
СЕЛИМОВИЋ: Доста стилизирани. Не волим директан говорни језик, осим у ситуацијама кад намерно хоћу дати атмосферу. То је доста ретко. Иначе избегавам изравни начин, не волим ни псовку, ни ружну ријеч…
Међутим, псовка је доста честа у данашњој сувременој литератури? И не само псовка него и слободнији описи?
СЕЛИМОВИЋ: Ја мислим да су ту две ствари: постоји једна – комерцијална страна, а постоји и нешто друго – прикривање неталента. То је моје приватно мишљење. Рецимо кад литерати или филмски радници или уметници прибегавају таквим детаљима. То буктање простоте може се протумачити и својеврсним револтом. Kао да желе просто бацити простоту у лице кад не могу нешто друго…
Ипак је свакодневни живот саткан једним делом и од таквих детаља, наравно зависно чији су! Псовка може доћи као гарнирунг, као сафт, као верификација нечег што је заиста истинито. Читам неки дан, Kрлежа је био на представи кад је Милена Дравић опсовала с позорнице, он је изашао. Ја лично не бих отишао с такве представе, али вероватно бих се исто тако нелагодно осећао као он. Није лако наћи средину између лепог израза и истинитог животног израза. То је проблем свих писаца.
Причају да волите брзу вожњу?
СЕЛИМОВИЋ: Волим брзине. Пројурио бих и ја са стотину и двадесет на сат, али не да жена. Сметају ми спора кола, волим стартне аутомобиле.
Kоја кола имате?
СЕЛИМОВИЋ: Фиат 125. Добар ауто.
Значи, ипак вас је заразила динамика времена?
СЕЛИМОВИЋ: Не поричем… Само возим опрезно, јако опрезно. Додуше, у посљедње време све ређе.
Иду ли сви на прстима у стану кад пишете?
СЕЛИМОВИЋ: Не. Ја пишем изолиран у својој соби, нико не улази, нико ми не смета. Не чујем ништа од буке и ништа ми не смета. Тих дана направимо поделу рада: жена ми исприча политичке догађаје, а кћерке сву уметничку критику и новости из те области. Врло тешко заспим кад пишем, јер у мени се сам од себе наставља аутоматизам стварања одређене слике, и то прелази и у сан који постаје оскудан, нервозан, тако да морам узимати седативе.
За такав начин рада потребно је разумевање околине?
СЕЛИМОВИЋ: Да, то су изузетне ситуације. Човек који пише налази се у посебном стању, то више није друго стање, него ваљда треће стање. Ужасно је деконцентрисан за све обичне ствари, усредоточен је мономански само на оно своје, тако да је растресен, ужасно растресен, и једва да може схватити оно што се око њега дешава… Тако је са мном, не знам како други раде.
Имате ли одређене ликове, своје ликове?
СЕЛИМОВИЋ: Па, не бих могао рећи баш тако, мада ме највише интересују интелектуалци. Дакле, прије свега људи који размишљају.
У каквим вас ситуацијама занимају ти ликови?
СЕЛИМОВИЋ: Обично у дилемама, највише моралним. У преломним тренуцима живота, кад треба да се опредељују за хуманизам или за антиљудски чин. То су ми најмилије и најзанимљивије теме.
Не утичете ли на кћерке да крену вашим стопама?
СЕЛИМОВИЋ: Не, нипошто.
Због чега?
СЕЛИМОВИЋ: Ја мислим да је највећа трагедија овог света човек који пише, а нема дара. То је мука и за њега и за друштво и за породицу, то је страшно. А ако има дара, никад није касно да га испољи. Нисам дозволио да девојке почну писати у ниједној њиховој доби, јер лако се може догодити да млад човек стекне мишљење о себи које није реално. Ја сам радио у издавачкој делатности па знам како је то. Имам лоше искуство, тешко искуство. Такви обично не завршавају школе, јер замишљају да су генијални. Презире се сва систематичност, све у животу, сваки ред. Шта обично настане од тог назови генија? Kафанско причало. Једном речју, трагедија.
Дакле, шта у првом реду захтевате од својих кћери?
СЕЛИМОВИЋ: Широко образовање и диплому! И у томе сам успео. Међутим, нисам сигуран да би им и послије ње дозволио да се баве литературом. Ужасан је то посао, јако тежак.
Слажу ли се ваше кћерке с вашим мишљењем?
СЕЛИМОВИЋ: Не, не. Мени се десило нешто интересантно с млађом кћерком. Ја јој говорим, објашњавам, никад нећу рећи како треба, објашњавам, износим аргументе, а она, не знам о чему је био разговор, она слуша и каже: „Тата, ниси довољно аргументирао!“. И сад ја морам пронаћи још неки аргумент да бих је убедио да сам у праву.
Kако подносите своје шесто десетљеће?
СЕЛИМОВИЋ: Са здрављем је све у реду. Има неких извесних ствари које човек не може више радити, то је јасно. Ако не смијем ићи на море, на сунце, то није зато што сам млад, ако већ не возим ауто тако често као прије, у питању је ипак нешто, неки разлог. То што полаганије говорим, па увек сам тако говорио и као професор.
Вас мало виђају у граду?
СЕЛИМОВИЋ: Једино за свакодневне шетње.
Сами шетате?
СЕЛИМОВИЋ: Не, са женом.
Од чега се састоји та ваша обавезна шетња?
СЕЛИМОВИЋ: Ништа одређено. Гледамо излоге, обично са женском робом. Идемо цик- цак улицом. Цијелог живота хтео сам се нашетати до миле воље…
Одлазите у кинематографе?
СЕЛИМОВИЋ: Не, имам кино у кући, телевизор.
Задовољни избором филмова?
СЕЛИМОВИЋ: Нити говора, телевизијски избор филмова више је него лош. Али то ми умирује савест па немам такве бриге.
Kакве људе највише волите?
СЕЛИМОВИЋ: Зависи да ли за литературу или у свакодневном животу?
Рецимо, у свакодневном животу?
СЕЛИМОВИЋ: У животу највише волим добре људе, само они су мени сасвим незанимљиви за књижевност.
У какве себе уврштавате?
СЕЛИМОВИЋ: Kако за кога! Нисам ја такав светац, знам доста оштро реплицирати кад сам изазван, па ме неки избегавају. Али ја никад не почињем. Увек одговарам. Тако да ми је савест мирна. Жао ми је да сам био презаузет писањем, па су многи остали поштеђени. Шта ћу, тако је испало. Иначе, кад стигнем обично се реванширам, барем вербално.
(Старт, август 1972.)
