Мехмед Паша Соколовић убијен је на данашњи дан, 11. октобра 1579. године у Истанбулу, у 73. години живота. И даље се не зна која је тачно била његова улога у историји Србије, а то питање изазива опречне ставове стручњака чак и 450 година касније.
Соколовић се око 1562. године оженио султанијом Есмахан, ћерком Сулејмана Величанственог. Имали су једног сина. Атентат 1579. године окинчао је живот Мехмеда паше Соколовића, а убица је описиван као „чудни, суманути дервиш“, који му је зарио нож у срце. Сахрањен је у Истанбулу, поред Ејуп џамије.
Рођен је под именом Бајица Ненадић, у селу Соколовићи близу Рудог. О његовом детињству не зна се пуно – само то да да му се отац звао Димитрије и да су га Турци одвели у јаничаре као данак у крви.
Мехмед паша Соколовић је почео своју „каријеру“ у отоманској хијерархији 1543. године, када је постао заповедник царске гарде, а уздизао се на лествици временом, све док 1565. није постао велики везир, највиши султанов поданик.
Без обзира на његове високе позиције у турском царском систему (или можда управо због њих), утицао је на то да се подигну многе српске задужбине, од којих је, свакако, најпознатији чувени мост, на Дрини, односно „На Дрини ћуприја“.
Једна од највећих тачака спорења, ипак, остаје улога Мехмед паше Соколовића у обнављању Пећке патријаршије.
Постао велики везир осам година након обнове Патријаршије
Kако је познати историчар Лука Мичета писао за лист Данас својевремено, Пећка патријаршија обновљена је 1557. године, а то није могла да буде одлука Мехмед паше Соколовића.
Он сматра да је такве одлуке могао доносити само султан (у то време Сулејман Величанствени), или можда велики везир, што Соколовић у то време још увек није био. На том месту налазио се други Турчин српског порекла, Рустем-паша Опуковић.
„Обнова Пећке патријаршије је била тако велика државничка одлука да Мехмед-паша није могао да је донесе јер се често заборавља да је он у то доба био само румелијски беглербег, командант морнарице, трећи везир, а да ће велики везир, други човек царства, постати тек током последње године владавине Сулејмана Величанственог, 1565. године, дакле осам година од обнављања Пећке патријаршије“, пише Мичета.
Обнова Пећке патријаршије била превасходно турска велика политика, пише Мичета, позивајући се на књигу „Знаменити Срби муслимани“ Миленка Вукићевића, у којој он тврди да је Сулејман Величанствени у ферману издатом у доба обнављања Пећке патријаршије наредио „да се у његовој царевини свака вера слободно исповеда“.
Мичета наводи још једну ствар, позивајући се на италијанског путописца Марка-Антонија Пигафете и његово писање из 1568. године, у ком стоји да “ због тога што хоће да подигне безистан, караван-сарај и друге грађевине, Мехмед-паша Соколовић је, у овом граду (Београду), наредио да се поруше три цркве рашких хришћана и јеврејске синагоге. Он те богомоље није разрушио толико ради своје градње колико да се у њима не би вршили обреди“.
Овим Мичета износи тврдњу да Мехмед паша Соколовић можда и није учинио толико за српски народ као што се мисли.
„Питање је да ли би ишта остало од Срба“
Са друге стране медаље, могли бисмо да наведемо писања историчара Предрага Марковића за лист Недељник.
Kако он сматра, мада је нејасно да ли је обнова Пећке патријаршије плод Соколовићеве љубави према Србима или отоманске политике, једно је сигурно – везировање Мехмед Паше Соколовића се преклопило са временом када је Турцима одговарало да дају уступке Србима.
Подсетимо, он је везировао од 1565-1579, за време три султана: Сулејмана Величанственог, Селима ИИ и Мурата ИИИ.
„Да није било овога нашега земљака и његове обнове Патријаршије, Срби би изгубили институцију која је у великој мери сачувала њихов идентитет. Наравно, вероватно би касније добили црквену аутономију, као што су је Бугари добили тек крајем 19. века. Пре тога били би изложени утицају грчке, цариградске црквене хијерархије, као што се дешавало када је Пећка патријаршија укинута 1766. године“, пише Марковић.
По његовом мишљењу, Срби су за та два века (од 1557. до 1766) успели да учврсте свој идентитет, а после су улогу укинуте Патријаршије преузели црквени центри у Хабзбуршкој монархији, а можда донекле и Цетињска митрополија.
Соколовић је хтео да избегне сукоб са набујалим западним силама, у коме је Османско царство трошило превише, а од 17. века је углавном губило.
Да је Османско царство одабрало други правац ширења, скоро све нафтне резерве од централне Азије до Персијског залива и Саудијске Арабије, од Алжира па можда до Индонезије, биле би у турским рукама, сматра Марковић, примећујући чак и да је „питање да ли би ишта остало од Срба“
Kао што можемо да видимо, ни четири и по века касније, ни историчари нису успели да искристалишу каква је тачно била улога Мехмед Паше Соколовића, који је убијен на данашњи дан 1579. године у Истанбулу, за историју Србије, али неке ствари су, ипак, опште познате.
Био је велики задужбинар, па је тако, поред најпознатијег моста на Дрини, саградио бар још три моста у данашњој Босни и Херцеговини, и један у Црној Гори. Подигао је и џамију у свом родном месту, а према предању, и цркву у Поблаћу. Kтитор је и многих чесама, а најпознатија је она на Kалемегдану.
Можда никада нећемо ни сазнати праву истину о његовим мотивима, ни о томе колики је тачно његов утицај био на одлуку о обнови Пећке патријаршије, јер би то захтевало да знамо све појединости о његовом животу, а после толико времена, ко зна колико тога је изгубљено.
Међутим, једна ствар је сигурна – Мехмед Паша Соколовић једна је од најутицајнијих особа у 16. веку када је Балкан у питању, а у томе, на овај или онај начин, велику улогу игра његово српско порекло.
B92
