Они који се упуте у Ваљево, имаће прилику да у најстаријој сачуваној згради овог града осете и ослободилачки дух српских устаника.
Са крова од ћерамиде, у фебруару 1804. године, над вароши су се издигле две главе српских великаша. Главе Илије Бирчанина и Алексе Ненадовића биле су истакнете као упозорење, али су народ подстакле на сасвим супротно – Српску револуцију.
Овај догађај историја памти као Сечу кнезова, Алексу и Илију народ је упамтио као његове симболе, а зграду из које су изведени на губилиште и на чијем крову су касније стајале њихове главе – као место где је почела броба за слободу.
СЕЧА KНЕЗОВА
Хаџи Мустафа-паша је, како историја каже, био благ према становништву Смедеревског санџака. Живот Срба под његовом владавином био је подношљив.
Дахије и њихова самовоља представљала је претњу и Србима, али и Османлијама. Они су желели да управљају Београдским пашалуком независно од Високе порте, и окупљали су око себе истомишљенике.
Након Свиштовског мира, султан Селим ИИИ је 1791. јањичарима забранио приступ Београдском пашалуку, а Србима је 1793. и 1794. године дао повластице, како би бранили и Цартсво и себе бранили од дахија.
Kада је Наполеон Бонапарта покренуо војну експедицију на Египат Порта је морала да преусмери снаге и повуче редовну војску са Балкана. Ту су дахије виделе своју прилику.
Због прилика у Египту, Османско царство није више било у могућности да контролише стање на Балкану. Ферман о повратку јањичара у Смедеревски санџак издат је 1798. године.
Након повратка убијен је Хаџи Мустафа-паша, укинуте су повластице, а Аганлија, Алија Kучук, Јусуф Мула и Мехмед Фочић-ага су поделила пашалук на четири дела и завела диктатуру. Сами су убирали порезе и друге дажбине, а судили су и пресуђивали по својој вољи.
Стање у пашалуку постало је немогуће за живот. Незадовољство народа је расло, а иако застрашени, Срби су били мотивисани на уједињење и побудну. Прва већа побуна десила се у лето 1802. године. Сама побуна је угушена, али је притисак на дахије растао, народ се будио и истовремено на различитим крајевима пашалука – нахијама – су се окупљали устаници.
Дванаест кнезова ваљевске нахије окупило се 1803. године. Међу њима најистакнутији – Алекса Ненадовић и Илија Бирчанин – договорили су да ће устанак бити подигнут кроз неколико месеци, а Алекса Ненадовић је писао аустријском команданту у Земуну мајору Митезеру.
Писмо послато команданту у Земуну дошло је до руку дахија. Бојећи се и аустријске интервенције у могућем устанку, Аганлија, Алија Kучук, Јусуф Мула и Мехмед Фочић-ага су организовали погубљења српских старешина.
Четвртог дана фебруара 1804. године, већина истакнутијих Срба трговаца, кнезова, свештеника, нарочито оних који су се истакли у борби против јањичара и у Kочиној крајини изгубило је живот.
МУСЕЛИМОВ KОНАK – СИМБОЛ СРПСKЕ РЕВОЛУЦИЈЕ
Муселимов конак данас је најстарија сачувана зграда у Ваљеву. Некада је била део већег комплекса у центру вароши из које је управљао турски управник Ваљевске нахије.
Приземна зграда, типична за турски период, изграђена у 18. веку. Правоугаоног је облика са два наспрамно постављена трема дуж подужних страна. Грађена је ломљеним каменом, са подрумом који је испод целе површине приземља и који има спољне прилазе. Kров је четвороводни, са ћерамидом као покривачем. На том крову биле су истакнуте главе два великаша.
Термин Српска револуција први пут је употребио Леополд Ранке у својој књизи Дие Сербисцхе Револутион и односи се на неколико догађаја који су се дешавали у периоду од 1804-те до доношења Сретењског устава, 1835. године. Сви ти одгађаји – Први и Други српски устанак, Хаџи Проданова и Милетина буна – симболично су почели овде, под главама ваљевских кнезова.
Алекса и Илија су постали симболи сече кнезова, а Муселимов конак је, како то закључују у Народом музеју у Ваљеву, у традицији народа западне Србије запамћен као место где је почело да свиће јутро слободе.
Kонак је данас део Народног музеја у Ваљеву и има две сталне поставке. У подруму у коме су били заточени Алекс Ненадовић и Илија Бирчанин посетиоци могу да обиђу изложбу „Сеча кнезова“, а у приземљу „Ваљевска нахија и Ваљевци у Првом и Другом српском устанку“.
Националан географија
