У Новом завету, односно Посланици Јеврејима развија се снажна типолошка анализа старозаветних одељака о Млехиседеку, а писац Посланице вероватно има на уму и богато интертестаментарно предање о овој личности која је миленијумима будила интересовање читатеља Светог Писма. У којој мери смо ми, међутим, кадри да разумемо новозаветну перспективу уколико нисмо упућени у старозаветне одељке и њихову позадину? Полазећи од тог питања Јован Благојевић је написао низ чланака којима „контекстуализује“ старозаветно разумевање Мелхиседека и прати његов разавој кроз интертестаментарно предање којим се приближавамо списима Новог Завета.
Значајно је уочити најпре са којим титулама Мелхиседек ступа на историјску сцену библијског наратива. Он је представљен као цар Салима и свештеник Бога Свевишњега кога Авраам препознаје као Богу који му се јавио.
Први моменат који је, стога значајан јесте уочавање тога да Библија препознаје Мелхиседека као неког ко у себи обједињује царску и свештеничку службу. Ово није било страно древнооријенталним градовима државама, па чак ни империјама,у којима је владар истовремено био и врховни представник култа. То је тема коју разматра у чланку ЦАР И СВЕШТЕНИК – прилог разумевању односа сакралне и световне власти у Библији. У тексту је указано да су античка друштва Оријента била су изузетно теократска. У таквим друштвима сакрална и профана власт су неизоставно биле у снажном међуодносу. Тај међуоднос је каткада био обележан сукобима, а каткада наглашеном повезаношћу њихових носиоца. Друштво древног библијског Израила у том контексту није било изузетак. У овом чланку указано на то да је однос царске и свештениче власти у јудео-израилском друштву, упркос уобичајеним схватањима која препознају јасну подељеност, није био једноставан, те да је одражавао различите обрасце, тенденције и идеје које су миленијумима постојале на ширем подручју библијског Оријента, односно у Ханану, Месопотамији, Египту и хетитској империји. На ово се готово надовезују закључци до којих се долази у чланку Давид и Садок – прилог гроучавању левитског свештенства уједињене монархије Израиља . Аутор разматра тему верске политике цара Давида и околности њеног формирања указујући на пренос Ковчега савеза у Јерусалим као кључни догађај у овом контексту. Може се рећи да је Давид заиста реорганизовао, а тиме и увео новине у постојећу организацију јеврејског култа, свештеничких редова и служби. Реорганизација је извршена „у духу“ Мојсијевог законодавства, али уз модификације које су захтевале промењене друштвене околности и стварање религијске основе династијско–давидовске идеје. Значајно је уочити и важност коју су у Давидовој реогранизацији (и централизацији култа) имале свештештеничке старешине, пре свега Садока, родозачетника векове лозе јерусалимског свештенства. Пажња аутора је усредсређена на проблем Садоковог порекла и родослова, на тзв. Јевусејску хипотезу и њену критику аронитско– елеазаревског првосвештеничког порекла. Овим се враћамо на Мелхиседека, који је можда био родозачетник јевусејских (салимских) цар-свештеника, односно лозе која је преко Адони-Седека (време Исуса Навина) сезала све до Садока који је као последњи изданак те лозе „инкорпориран“ у левитско и аронитско свештенство.
Из ове перспективе посматрано, давидове речи записане у Пс 110:4 представљају (у историјској равни) обраћање Садоку кога цар Давид препознаје као свештеника по чину Мелхиседека, баш као што је некад Авраам препознао Мелхиседека као служитеља не само Бога свевишњег, већ и Бога који се њему самом јавио. Дабвид се, дакле представља као нови Авраам. А ратни амбијент којим одише Пс 110, сличан је амбијенту Пост 14 (рат четири цара), и то је једна од тема која не сме да се превиди. Из свих тих момената може се закључити да новији покушаји „реконструкције историјског Мелхиседека“ нису непотребни. Напротив, одређивање области над којом је Мелхиседек имао царску и свештеничку јурисдикцију, анализа значења његовог имена, могућег предјеврејског богослужбеног обрасца који је он практивао, целовитости и јединствености библијског наратива Пост 14 су значајне теме, којима се Ј. Благојевић бави у чланку Мелхиседек у старозаветном предању. Ипак, у овим темама се не исрпљује значај старозаветног учења о Мелхиседеку будући да је у Пс 110, како је наведеном чланку истакнуто јасно присутан есхатолошки набој и месијански смисао.
Управо на тој основи може да се разуме развој ове теме који се препознаје у интертесматентарном периоду, што је тема чланка Мелхиседек у интертестаментарном предању – прилог контекстуализацији Посланице Јеврејима, који је потписао исти аутор.
У савременој науци се полемише да ли интертестаментарно предање (и у којој мери), може да осветли позадину Мелхиседек- христологије Посланице Јеврејима, као и неких других месијанских одељака Новог Завета. То је разлог због којег аутор овог чланка у разматрању теме креће од савремених дискусија повезаних са овим проблемом. Он, затим, указује на сведочанство јудеојелинистичке литературе о Мелхиседеку да би се потом усредсредио на учење о Мелхиседеку у предању палестинског јудаизма, и то: равинско- таргумском и апокалиптичком. Аутор нарочиту пажњу посвећује знаменитом кумранском тексту 11QMelch. Поменути текст се користи и у циљу ocветљавања есхатолошких очекивања са почетка хришћанске ере и упућивања на могућу контекстуализацију новозаветне христологије, пре свега христологије присутне у Лк. 4 и Јевр. 7, а тиме и неког новог чланка.
Редакција
